Tirana, maj 2008
Ljuljeta Rudji je korisnica invalidskih kolica koje je provela skoro 20 godina svog života u ustanovi.U svojim 20-tim bila je odličan plivač, kao i njen brat, ali po napredovanju mišićne distrofije oboje se smeštaju u odvojene ustanove za trajni smeštaj. Nakon kraja komunističkog režima, mnoge državne ustanove za trajni smeštaj propadaju i bivaju zatvarane a Ljuljeta biva premeštena u psihijatrijsku bolnicu u Tirani, iako njena dijagnoza nema nikakve veze sa psihijatrijom.
Nakon nekoliko godina, bolnički menadžment odlučuje da otpusti Ljuljetu bez ikakve namere da joj pomognu da nadje mesto gde bi dalje ćivela. Tako se našla na ulici. Bez porodične podrške, izgubljenih 20 godina i ideje gde bi pošla osetila se očajnom i blizu smrti. Brigita, bolničarka, je pronašla Ljuljetu na ulici, odlučila da joj pomogne i za neko vreme ponudila joj svoj dom – zapravo jedinu sobu u kojoj je Brigita živela sa svojim sinom kao samohrana majka. Ljuljeta je u toj sobi živela sledećih 10 godina.
Život van ustanove je Ljuljeti omogućio kontakte sa drugim osobama sa invaliditetom; čula je da neki od njih osnivaju svoje klubove, grupe i organizacije. Zajedno sa grupom muškaraca i žena, obolelih od mišićne distrofije, odlučila je da osnuje organizaciju “Hope for Life”. Od tada je postala veoma aktivna u obraćanju autoritetima za rešavanje problema i barijera za osobe sa invaliditetom.
U okviru projekta SHARE SEE u albaniji Ljuljeta je čula i za druge organizacije osoba sa invaliditetom u regionu. Njeno najveće iznenadjenje je bio concept samostalnog života za kojeg je čula tokom treninga u okviru SHARE SEE. Kroz program razmene Ljuljeta je otišla u Srbiju da vidi kako filozofija samostalnog života gradi svoj put u Centru za samostalni život invalida Srbije.
Filozofija samostalnog života znači da osobe sa invaliditetom traže da žive kao I svi drugi, da imaju iste mogućnosti da prave svoj izbor, donose svoje odluke o pitanjima koja se tiču njihovih života, da kontrolišu usluge koje im se nude i da pruzmu odgovornost za život koji vode. To takodje znači da društvo treba da obezbedi uslove osobama sa invaliditetom da ostvare samostalni život, uključujući servise podrške, pristupačno stanovanje i prevoz, zapošljavanje i odgovarajuću zaradu po osnovu tog posla. Upoznala je nove prijatelje, Gordanu i Borivoje sa kojima je pričala o samostalnom životu, koji su je upoznali sa Centrom i ponudili dalju podršku.
Kad se vratila u Albaniju pričala je svojim prijateljima o svom iskustvu. Pošto je bilo dosta zainteresovanih osoba sa invaliditetom da i sami nekako iskuse priču o samostalnom životu SHARE SEE je organizovao trodnevni seminar o samostalnom životu u Tirani kojeg su održali Gordana Rajkov i Borivoje Ljubinković. Saznanje da će treneri biti takodje osobe sa invaliditetom je takodje bilo nešto novo za osobe sa invaliditetom u Albaniji. Ova razmena ideja i iskustvo SHARE SEE projekta, posebno kontakti sa Centrom za samostalni život invalida Srbije su Ljuljeti ali i njenoj organizaciji otvorili nova vrata i dali nova saznanja.
Od tada i oni šire ideju samostalnog života i uspeli su da osnuju prvi Centar za samostalni život invalida u Albaniji koji će u lokalnim uslovima imati eksperimentalni karakter za sada. Oni i dalje treba da uče i od Centra Srbije i drugih centara u Evropi ali su sigurni da će sebi i svojim članovima uspeti da obezbede bolje šanse za ostvarenje samostalnog i dostojanstvenog života.