Kristina Chew, 21. juni 2010.
U slučaju mladih sa invaliditetom – kao što je moj sin Čarli koji ima autizam – šta bi trebalo da bude osnovno? Da li akademske ili oblasti sticanja veština ili profesionalno osposobljavanje? Imajte na umu da mnogi od ovih učenika neće ići na koledž I mogu da rade jedino u zaštitnim radionicama ili da rade uz podršku. Da li je to način razmišljanja ili potcenjujemo ono što bi ti učenici mogli da nauče.?
Ogroman izazov
Ovo pitanje se postavilo 19. juna u Njujork Tajmsu u članku o borbi državnih škola da uče mlade sa višestrukim, teškim invaliditetom. Dat je slučaj 20-godišnjeg Donovana Forda: kao rezultat teške povrede mozga u uzrastu od pet meseci, Donovan ne može da hoda niti da govori. Da li treba da uči predmete poput fizie ili jezika, koji su veoma prilagodjeni njegovoj vrsti invaliditeta?
Donovanova majka Mišel Ford je zadovoljna njegovom srednjom školom za specijalno obrazovanje u Istočnom Harlemu, u kojoj je Donovan dobrodošao i gde brinu o njemu. No ona bi volela da nastavnici provode više vremena radeći s njim praktično, na njegovom nasilnom ponašanju koje se ogleda u samopovredjivanju udarcima u glavu, da gotovo uvek nosi postavljene rukavice – čak i kad spava.
Umesto rada na osnovnim akademskim ciljevima, kao što su prepoznavanje oblika ili vrste novčanica, ona bi dala prednost fizikalnoj terapiji – duže od 30 minuta, dva puta nedeljno, jer je to generalno jedino vreme tokom dana kada je van kolica, osim kada ide u kupatilo.
Problematični komentari
Letimičan pogled na neke komentare u Njujork Tajmsu govori – što je razočaravajuće – da mnogim ljudima treba dosta vremena da shvate zašto svi učenici imaju pravo na odgovarajuće obrazovanje. Evo jednog komentara, od 300 sličnih:
Mi trošimo pet do 10 puta više od učenika koji nikad neće biti stub društva, neće biti u stanju da zadrže posao. Mnogi od njih će biti smešteni u skupe privatne domove za trajni smeštaj. Mnogo više će ih završiti u državnim institucijama, što je lošije. U našoj želji da uradimo sve a svakoga, država, federalni političari i lobisti grade svoje mandate koji značajno umanjuju naše mogućnosti da služimo onimo koji će jednog dana služiti našoj državi na najbolji način.
Obezbedjivanje obrazovanja za učenike poput Donovana i Čarlija nije traćenje resursa. To je znak humanosti društva i – možda zvuči idealistički – onog što odvaja naše društvo a to je zakon o obrazovanju mladih sa invaliditetom.
Moj sin Carli govori po malo i nema fizički invaliditet. Kako raste, sve više njegovog učenja se zove “funkcionalno”’; učenje veština koje obuhvataju ‘brigu o sebi’ i ‘svakodnevni život’ koje ga, nadam se, mogu pripremiti na neku vrstu posla kasnije. On i dalje ima govornu i radnu terapiju uz sve ostalo što mu pomaže u svakodnevnim potrebama i aktivnostima.
Čarli ne čita; trenutno radi na vizuenim pojmovima za mesta, stvari i slično. Pošto je preškolac, nastavnici i terapeuti su pokušavali brojne metode učenja alfabeta i čitanja. Pre samo nekoliko godina Čarli je usvojio alfabet (on sad ima 13 godina). Ja i dalje osećam jaku nadu: možda Čarli može da čita, samo još nije to otkrio.
Čarli nije učen da čita na način da čita knjige nego na način da se bolje snalazi u svetu. Zar to nije smisao čitanja i za mnoge druge?
S druge strane pomislim: treba li više da radimo sa Čarlijem? Koliko smo “mi u tome”? Čarli ima tek 13 godina; nije li prerano ‘suziti’ njegovo obrazovanje na učenje veštinama za obavljanje nekog posla?Tada se osećam upravo kao Donovanova majka koja kaže “Jedini cilj koji sam imala za njega je dok je bio u bolnici nakon povrede, kad mi je sestra rekla da neće preživeti – da preživi…i evo ga, ima 20 godina. On je prevazišao taj cilj. Živ je.”
‘Da, Donovan i Čarli su ovde, kao i mnogi drugi mladi sa invaliditetom i mi treba da im obezbedimo pristup obrazovanju koje ime potrebno. Na svima nama je da nadjemo razne načine da ih učimo i omogućimo im da rastu i uče dok ne ostvare svoj puni potencijal.
To je najmanje što možemo da učinimo.
