Na dežurnim telefonima Info-centra gradjani mogu da dobiju informacija o pravima iz oblasti rada i socijalne politike. 

Dežurni telefoni Info – centra: 

Socijalna i porodično-pravna zaštita 011/303-86-61 

Osobe sa invaliditetom i boračko invalidska zaštita 011/303-86-77 

Nasilje u porodici 011/303-86-61 

Rad i inspekcija rada 011/303-86-77 

Penzijsko i invalidsko osiguranje 011/334-78-09 

Radno vreme Info – centra ministarstva rada i socijalne politike je od 9-15 časova.

Marš za pristupačnost (demonstracije) će biti održan po šesti put u subotu, 24. maja u Stokholmu, a drugi put u Askersundu i Geteborgu i po prvi put u Jenčepingu, Karlskogi, Ljusdalu, Malmeu i Norčepingu. Vreme održavanja: okupljanje 13.00h (1 pm), početak marša 14.00h (2 pm), i marš će trajati oko jedan sat.

1: Šta je pozadina marša?
Ideja za marš je nadjena u akciji zastupničke grupe osoba sa invaliditetom iz Amerike, ADAPT,  „Marš za oslobodjenje osoba sa invaliditetom“ 2003, dogadjaj organizovan sa idejom da predlože donošenje zakonske regulative za osobe sa invaliditetom MiCASSA – a to znači preusmeravanje težišta sa programa obezbedjivanja servisa za ODI iz institucija u kućne uslove i lokalnu zajednicu. U poredjenju sa Švedskom u Americi postoji  antidiskriminatorno zakonodavstvo (ADA – Akt o Amerikancima sa invaliditetom).

2: Zašto je neophodan zakon koji nepristupačnost definiše kao diskriminaciju?
Teoretski se svi zalažu za društvo pristupačno za sve, ali postoji veliki jaz izmedju namera i realnosti. Mediji i javno mnjenje, kao i političari i drugi donosioci odluka, treba da budu svesni ozbiljnosti situacije u Švedskoj. Svako mora da bude u stanju da predje ulicu ili poseti neki web sajt, da pogleda film u bioskopu ili izadje u restoran sa suprugom, decom, roditeljima, prijateljima itd: ukratko svako mora da bude u stanju da živi život kako treba, bez obzira da li ima invaliditet ili ne.U Švedskoj već postoji stroga zakonodavna politika da se društvo učini pristupačnim ali je problem u tome što se zakoni ne poštuju. Neki zakoni su usvojeni pre više desetina godina, na primer Zakon o pristupačnom javnom transportu je donet 1979, ali se otada nije mnogo toga desilo. Zašto? Zakonodavstvo Švedske manjka u sankcijama. Ako javni prevoznik ne učini autobuse pristupačne za osobe u kolicima ili govorno-vizuelnim najavama, za osobe oštećenog vida ili sluha, on neće biti kažnjen. Jedini efekat je negativna slika u medijima i invalidskom pokretu. Prema zakonu u Švedskoj nepristupačnost nije kvalifikovana kao diskriminacija. A treba da bude! Antidiskriminatorni akt koji definiše nepristupačnost kao diskriminaciju povezaće nepristupačnost i na individualnom nivou. Pojedinci su ugroženi nepristupačnošću. Taj zakon bi bilo njihovo sredstvo borbe protiv kompanija, prodavnica, lokalne zajednice i svih drugih koji ne poštuju predvidjeni zakon.U nekoliko zemalja sveta, zakoni zabranjuju kompanijama, vlastima i “zajednicama” postojanje nepristupačnih objekata:

SAD – Akt o Amerikancima sa invaliditetom – ADA (1990)
Australija – Akt protiv diskriminacije OSI – DDA (1992)
Velika Britanija – Akt protiv diskriminacije OSI – DDA (1995)
Južna Afrika – Akt o promovisanju jednakosti i prevenciji diskriminacije –  PEPUDA ili Equality Act (2000)

U Švedskoj je u proceduri ispitivanje o primeni sličnih zakonskih akata. Od 1. jula 2003. postoji opšti švedski antidiskriminatorni akt koji štiti od diskriminacije po osnovu etničke pripadnosti, religije, seksualne orijentacije i – invalidnosti. I dalje nepristupačnost nije definisana kao osnova diskriminacije. Verujemo da to treba da bude slučaj.

Svake godine organizujemo demonstraciju kao podršku svom cilju u glavnom gradu Švedske, Stokholmu. Demonstracije nose isto ime kao i organizacija. Prvi marp je održan 16. avgusta 2003. Oko 600 osoba je marširalo 5 km od centra grada do zgrade Parlamenta u Stokholmu.
Drugi marš je odran 21. avgusta 2004.
Treći marš je održan 10. avgusta 2005.
Ćetvrti marš je održan 20. maja 2006.
Peti marš je održan 2. juna 2007 u Stokholmuin a po prvi put u Geteburgu, Helsinborgu i Askersundu.

4: Ko nas podržava?
Podržava nas preko 120 organizacija i kompanija, predstavljajući tako preko 610 000 ljudi (Švedska ima 9 miliona stanovnika).
 

5: Kako da pomognete?
Kao pojedinac možete da potpišete našu peticiju (http://www.marschen.se/viewpage.php?page=124)ili ispričate o nama svojim prijateljima.

Kandidatkinja za predsednika SAD Hillary Clinton je razgovarala telefonom sa prošlogodišnjom slovenačkom kandidatkinjom na predsedničkim izvorima Elenom Pečarič, koja inace koristi invalidska kolica. Obećala je da će dati punu podršku Udruženju za teoriju i kulturu hendikepa kad bude izabrana za predsednicu SAD. 

Crveni krst Slovenije je objavio bankrot jer je Karitas Slovenije preuzeo sve njihove programe. 

U rehabilitacionom centru Pacug, Udruženja paraplegičara Slovenije dogodio se neobičan incident. Predsednik Udruženja se umalo udavio u bazenu ali ga je u poslednji momenat spasio Joško Joras.

U Beogradu je 31. marta 2008. godine u Centru Sava održana promocija finalnog teksta Nacionalne strategije za mlade u organizaciji Ministarstva za omladinu i sport.

Osim predstavnika mladih koji su bili uključeni u proces izrade Nacionalne strategije za mlade govorila je i ministarka omladine i sporta Snežana Samardžić Marković.

Nakon oficijelnog dela održan je i koktel i mini sajam udruženja gradjana, a ispred Centra za samostalni život invalida Srbije prisustvovali su mladi iz podružnica Beograd i Niš.

Sastanak sa Božidarom Djelićem

Predstavnici Kontakt organizacija civilnog društva u okviru programa Tima Vlade za smanjenje siromaštva sreli su se sa potpredsednikom Vlade Srbije, Božidarom Djelićem. Sastanak je organizovan 27. marta 2008. u zgradi Vlade Srbije.

Sastanak je imao dva nivoa: opšti i pojedinačni.

Opšti deo se odnosio na pitanja koja se tiču NVO sektora uopšte – Zakon o Udruženjima, mehanizam KOCD / način za institucionalizaciju saradnje NVO i Vlade, šta predložiti za saradnju sa NVO: ured/agenciju, kancelariju, ukoliko bude formirana Kancelarija za koordinaciju politika pri Vladi.

Drugi deo je bio prilika da svaka Kontakt organizacija predstavi pojedinačne predloge, inicijative, mere za svoju za svoju ciljnu grupu.

Predstavnik Centra za samostalni život invalida Srbije na ovom sastanku je bila Gordana Rajkov.  

U Beogradu je, 26. marta, u okviru projekta Tima Vlade za implementaciju Strategije za smanjenje siromastva Kontakt organizacije civilnog drustva za pracenje implementacije Strategije za smanjenje siromastva, održan sastanak fokus grupe sa temom Socijalni servisi za osobe sa invaliditetom.

Sastanak je organizovao Centar za samostalni život invalida Srbije, koji je u ovom projektu kontakt organizacija za osobe sa invaliditetom. Fokus grupu su činili predstavnici organizacija osoba sa invaliditetom, nevladinih organizacija koje se bave problemima invalidnosti, Nacionalne službe za zapošljavanje i Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu.

Handicap International je u okviru svog projekta SHARE SEE održao trening sastanak sa predstavnicima Koalicija kojima su odobreni projekti u okviru CFP8. Koalicije koje će razvijati LPAI su iz Aleksandrovca, Bora, Majdanpeka, Smedereva, Užica, Valjeva, Velike Plane i Vranja.

Trening je održan 19. marta u Vrnjačkoj banji i pored predstavnika Handicap Internationala (Frederik Stokhaus, Zoltan Mihok, Bojana Bego), bili su predstavnici Centra za samostalni život invalida Srbije (Mimica Živadinović), kao partnera na projektu SHARE SEE i konsultanti (Mima Ružičić-Novković i Duško Savić) koji će dalje, sa Dimitrijem Gligorijevićem, raditi sa koalicijama na razvijanju i primeni projekta

Za nekoliko nedelja,  UN Konvencija o pravima OSI  će obeležiti svoj prvi rodjendan, pa se pripremite. Otvorite šampanjac I u knjižari kupite rodjendansku čestitku.

Prvi ugovor o ljudskim pravima 21. veka je širom sveta proslavljan kao pobeda za zajednicu OSI, priznanje podeljene humanosti invalidske i neinvalidske populacije i pravno obavezujući dokument koji će napraviti velike razlike u životima OSI svuda u svetu. Konvencija je otvorena za potpisivanje 30. marta 2007, a do sada je potpisalo 125 zemalja.

Svi se slažu da su OSI najsiromašniji medju siromašnima I da zaslužuju bole. Jedan sjajni zakon koji će ovakvo jadno stanje OSI dovesti pred lice svetske javnosti I zahtevati akciju koja će doneti dobre stvari – i ja zaista aplaudiram ljudima koji su naporno radili da to postignu.

Takodje, ove godine se obeležava 60. godišnjica Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima. Univerzalna Deklaracija nam svima garantuje jednaka prava, zaštitu od torture, nepravednog hapšenja ili zatvaranja, pravo na adekvatan životni standard i jednake uslove za zaradu, izmedju ostalih vrednih ciljeva. Ali mnoga od tih prava se više ogledaju u tome kako se krše a ne kako se slave – a najmanje u Americi, zemlji slobode i domaćinu organizacije Ujedinjenih nacija. Deklaracija UN je uvek bila lista želja umesto deo izuzetnog zakonodavstva, ali ako bliže pogledate skorije dokumente Konvenciju o zabrani rasne diskriminacije, o zabrani nasilja nad ženama i Konvenciju o zabrani torture i genocida, samo ćete pasti u depresiju zbog jer je i njihov uticaj skoro ništavan.

Na kraju, preko 50 država sveta – od Argentine do Zimbabvea – je već donelo antidiskriminatorne zakone u zaštiti prava OSI, a njihova efikasnost je u najmanju ruku mešovita. Čak i najpoznatiji i najslavljeniji dokument Akt o Amerikancima sa invaliditetom, je imao različite rezultate. Svakako, pristup invalidnosti u americi je bolji nego u većini zemalja, ali Amerikanci sa invaliditetom su i dalje disproporcionalno siromašni i socijalno isključeni.

Engleski filozof Džeremi bentam je rekao da su prava “kao reči u magli”. Čini mi se da je mislio da je lepo ljudima obećati pravo na život, slobodu i uživanje sreće, ali im to mnogo ne pomaže ako neko stvarno ne počne da radi nešto u vezi sa tim. Teško je, mada moguće, zaštititi negativna prava – npr. pravo da ne budeš zatvoren/zarobljen – ali je gotovo nemoguće garantovati pozitivna prava – npr. pravo na zaposlenje i pravo na zasnivanje porodice. Garantovanje ljudima formalne jednakosti ili slobode zvuči divno, ali šta zaista unapredjuje kvalitet života je pristup zaposlenju ili odgovarajućim servisima podrške. Ljudska prava imaju tendenciju fokusiranja na pojedince, a u stvari se češće traže strukturna rešenja za zajednicu u celini. Donošenje dokumenta o gradjanskim pravima OSI je relativno jednostavno i izgleda lepo. Uraditi nešto na unapredjenju statusa OSI je komplikovanije, košta i teže je. Zato ubuduće očekujte puno više od prethodnog a mnogo manje od kasnijeg.

Uprkos mom skepticizmu, shvatam da će Konvencija UN imati postepeni učinak. Za one zemlje koje nikad nisu zamišljale da OSI mogu imati neka prava, ovaj document UN će biti pravi podsetnik I vodič za akciju. Zahtev za redovnim izveštavanjem o progresu u primeni ovog dokumenta takodje može da ima uticaja. Simbolično, novi zakon dalje doprinosti da se invalidnost bolje razme kao političko pitanje a ne medicinski problem. I to je lepo.

Pa ipak i dalje ne mogu a da ne napravim analogiju sa Danom majki. Svake godine, prve subote u martu mesecu, slavimo nacionalni praynik nazvan Dan majki. Ako ne zaboravimo, kupujemo čestitke, cveće i čokolade našim majkama. To je lepo i trebalo bi tako. Ali Dan majki nikad neće doprineti tome da svet postane bolje mesto za majke. Zato sumnjam da je Konvencija UN samo jedan mali deo ogromnog napora koji je potreban da bi se postigli bolji reztultati za OSI. Važno je znati da nijedan zakon ne može obezbediti sve ono čemu se nadamo. Pada mi na pamet čuvena engleska poslovica koja kaže “lepe reči se ne mogu namazati na hleb” . Srećna godišnjica. 

Tom Shakespeare, BBC OUCH MAGAZINE, No 224 

John Register
Ko-direktor, Pružanje usluga & Razvoj, SAD Paraolimpijski komitet

Kada sam bio šestogodišnjak i video osobu sa nekim invaliditetom, zastao bih, zurio u  tu osobu i pokazivao na nju prstom govoreći, “Mama, tata, pogledajte ga/nju!”. To je za mene bilo nešto novo! 

Majka bi mi obično rekla da nije pristojno zuriti u druge ljude.  Nekad bi se čak izvinula osobi koja bi zaokupila moju pažnju. Potom bi me odvela u drugom pravcu ili skrenula u drugu ulicu da ne bih ponovo izazvao neprijatnost nekoj drugoj osobi ili nama.

Koliko se puta tako nešto dogodilo osobama sa invaliditetom? Koliko često bi morali da istrpe neznanje drugih ljudi?  Kasnije u svojim tinejdžerskim godinama, vidjao sam iste ljude koji su predmet sažaljenja ili čudjenja kako izdržavaju takve udarce sudbine.  Neizostavno sam pomerao pogled u drugom pravcu tražeći izlaz iz te situacije i direktnog kontakta sa tim ljudima. Mislio sam da će oči, ti prozori duše da odaju svu moju neprijatnost. Čega sam se plašio? Zašto sam žalio te ljude?

Neverovatno, moja perspektiva se izmenila nakon moje nezgode kad sam i sam postao osoba sa invaliditetom.  Ironično je da petogodišnji klinac sada zagleda mene dok hodam prodavnicom u šortsu sa jednom veštačkom nogom.  Vidim ih krajičkom oka kako vuku mame i tate za krajeve odeće, pokazujući ka meni, kao svom najnovijem otkriću! Jedva da čujem šapat “Nije pristojno zuriti u nekoga!”

Trebalo mi je nekoliko meseci da prevazidjem zurenje drugih ljudi. Iako sam prilično samopozudan, što se toga tiče ništa nisam preduzeo. U stvari, bio sam odličan u indiferentnosti i zavaravanju. Mislio sam da je njihovo neznanje zapravo invalidnost.  Izabrano sam da ne reagujem, ne odgovaram i ne pridajem pažnju takvom ponašanju.  Neko nepisano pravilo izbegavanja društvenih problema se nastavljalo?

Za vreme jedne takve situacije “izbegavanja” počeo sam da mislim kako da promeni očekivani scenario.  Nakon nekog razmišljanja ljutito sam shvatio da zapravo imamo potrebu da damo informaciju i odgovorimo na pitanja „Šta ti se dogodilo?“ i „Zbog čega si drugačiji od mene?“

Moj stav se promenio jednog letnjeg dana dok sam stajao na aerodromu. Nosio sam šorts, ne toliko zbog toga što je bila vrućina, nego je bilo brže proći kroz sigurnosnu kontrolu! Čekajući ulazak u avion, dva dečaka su mi prišla i upitala  „Gospodine, šta se dogodilo sa vašom nogom?“ Pitanje me malo zateklo nespremnog. Istovremeno sam primetio ženu koja se približavala sa osmehom, verovatno njihovu majku.  Pripremio sam se na njeno izvinjenje zbog njihovog nepriličnog ponašanja, ali ona je uradila nešto što me potpuno oborilo! Njene rači su bile osnova i  kanal za ličnu promenu mog vidjenja stvari.“Izvinite gospodine,” počela je privlačeći sebi dečake. “Moje ime je Dženi a ovo su moja dva sina Kevin i Kris. Oni su fascinirani vašom veštačkom nogom i ako biste mogli da im objasnite kako ste izgubili nogu i kako vam sad proteza omogućava da se krećete?”

Bio sam oduvan!  Kakvo jednostavno pitanje! Upravo mi je ukrala reči iz usta. Gledajući ostale putnike kako iščekuju moj odgovor, znao sam da će sledeće reči iz mojih usta imati uticaj tako što će im dati pozitivno ili negativno iskustvo o trenutnoj situaciji I možda  uticati na njihovu predstavu o osobama sa invaliditetom.Pogledao sam ženu, njena dva sina i rekao “Naravno!”

Nastavio sam da pričam o svojoj atletskoj karijeri koja je bila na vrhuncu osvajanjem srebrne medalje 2000. godina na Paraolimpijskim igrama.  Završio sam u pozitivnom tonu rekavši da bez obzira šta vam se dogodi u životu, možete da izaberete da dalje gradite svoj život u gorčini ali I na bolji način.Dženi se zahvalila. Njeni sinovi su takodje zahvalili rekavši  “To si kul!”  Začuo sam i tihi smeh putnika koji su obratili pažnju na naš razgovor. 

Shvatio sam u trenutku da sam ja isto tako bio razlog njihovog neznanja.  Da sam hteo da me ljudi tretiraju po onome kako izgledam, morao bih da prihvatim sve vrste ponašanja i stavova. Od tog trenutka počeo sam da tragam za trenucima u kojima mogu da promenim prepreke u stavovima ljudi i društva prema osobama sa invaliditetom, posebno prema osobama sa fizičkim invaliditetom.Osobe sa invaliditetom ne treba da se stide drugih ljudi koji “izgledaju normalno”.  

Naš glas treba da se čuje da bismo promovisali, gradili i negovali bolji svet.

JFA Daily 05/03/08

U Somboru je u nedelju, 02.03.’08. u Gerontološkom centru, održana radionica na temu: ‘’Pol, rod, invalidnost’’, namenjena ženama sa fizičkim i senzornim inaliditetom kao i ženama bez invaliditeta.

Radionicu su vodile dipl. psiholog Svetlana Nešić, potpredsednica i Svjetlana Timotić, predsednica nevladine organizacije Iz kruga – Vojvodina, osnovane s ciljem da pruži podršku ženama i deci sa invaliditetom koji imaju iskustvo nasilja i diskriminacije, kao i jačanje društvene svesti o višestrukoj diskriminaciji žena sa invaliditetom.

Radionici su prisustvovale žene sa invaliditetom, korisnice Servisa personalnih asistenata Centra za samostalni život invalida Srbije, njihove personalne asistentkinje, kao i žene bez invaliditeta.

Ma Li je bila prelepa balerina koja obećava, a onda je u automobilskoj nesreći 1996. izgubila desnu ruku.  Imala je samo 19 godina. Pet godina kasnije, 2001. godine pozvana je na takmičenje na 5. nacionalnom umetničkom izvodjenju za osobe sa invaliditetom i osvojila zlatnu medalju. Ovaj uspeh joj je dao nadu za povratak na scenu koja joj je toliko značila.

U septembru 2005. godine naletela je na dvadesetjednogodišnjeg Zhai Xiaowei. One je u nesrećnom dogadjaju, kad je imao četiri godine, izgubio nogu. Trenirao je za biciklistu za nacionalnu olimpijadu ali se nikad nije bavio nijednom vrstom plesa. Ma Li ga je pozvala da joj bude plesni partner. Ostalo je istorija. Prošlog aprila su osvojili srebrnu medalju na nacionalnom plesnom šampionacu Kine – drugi od 7000 takmičara!

Ovaj video pokazuje njihovu pobdeničku izvedbu http://www.youtube.com/watch?v=LnLVRQCjh8c 

Organizacija Živeti uspravno iz Novog sada je organizator dvodnevnog seminara Čovek i okruženje.

Seminar se održava 28/29. februara u Novom Sadu.

Ciljevi seminara su da se obezbede osnovne informacije i stvore uslovi za formiranje tima u Novom Sadu koji bi primenjivao, širio i razvijao standarde pristupačnosti i koncepte univerzalnog dizajna/dizajna za sve u planiranju i kreiranju okruženja.

Seminar je namenjen: donosiocima odluka, predstavnicima različitih struka različitih struka koji se bave planiranjem i kreiranjem okruženja, predstavnicima medija i predstavnicima organizacija OSI.