U Beogradu se 22/24. februara u hotelu Srbija odrzava seminar Regionalne ekspertske  grupe za socijalne servise za osobe sa invaliditetom.

Seminar su organizovali Handicap International / EASPD i razgovarace se o sledecim temama: 

Sistem prevazilaženja barijera – ključna pitanja,

Razvijanje konceptualnog sistema,

Korišćenje medjunarodnih klasifikacija za utvrdjivanje potreba,

Ugovaranje i obezbedjivanje servisa,

Makro planiranje i sredstva,

Analiza glavnih izazova u regionu u odnosu na prevazilaženje barijera, ugovaranje i pružanje socijalnih servisa,

Prezentacija platforme e-učenja. 

U Beogradu se 19.02. održava Regionalna konferencija za mlade u organizaciji Ministarstva za sport i omladinu. Konferencija se održava u Centru Sava sa početkom u 13h.

Planirano je da se održi sedam ovih konferencija na temu Nacionalne strategije za mlade.

Osim Beograda ove konferencije će se održati u Subotici (22.02), Novom Sadu (25.02), Zaječaru (27.02), Kragujevcu (29.02), Užicu (03.03) i Leskovcu (04.03).

Na svakoj konferenciji bi trebalo da prisustvuju predstavnici lokalnih vlasti, kancelarija za mlade, osoba sa invaliditetom, manjina, Nacionalne službe za zapošljavanje, omladinskih udruženja.

Centar za samostalni život invalida Srbije koordinira učešće mladih osoba sa invaliditetom u ovim konferencijama i dajemo predloge za inkluziju mladih sa invaliditetom u Nacionalnu strategiju.

Frapantan podatak predstavlja činjenica da je 47% ispitanika kao razlog nekorišćenja Interneta navelo da im on nije potreban! Takođe je visoka cifra onih koji su naveli da ne umeju da koriste kompjuter odnosno da ne mogu sebi da ga priušte (24,9 odnosno 23,3%). A onda još veći šamar progresu – 52,1% ljudi koji ne koriste Internet nema nameru da u budućnosti počne da ga koristi! Ovaj trend naročito je izražen u populaciji starijoj od 40 godina, što jasno pokazuje da stariji građani Srbije uopšte nemaju predstavu za šta bi im ova „tehnološka zavrzlama” uopšte mogla koristiti. Još jednom je propust političke volje u adekvatnom rešavanju administrativnih problema države doveo do ignorantnosti njenih građana… Kada tome dodamo podatak da gotovo 77% onih koji uopšte mogu i žele da koriste Internet od kuće i dalje na raspolaganju ima samo mogućnost povezivanja preko dial-up modema koji je u većem delu sveta prevaziđen sistem, informatičko društvo u Srbiji odaje veoma ograničenu i nezainteresovanu sliku.

Slično istraživanje koje je u decembru prošle godine sproveo Telekom Srbije u saradnji sa istraživačkim timom CESID-a pokazuje nešto više cifre u svim ranije navedenim tačkama, ali isključivo zahvaljujući različitom sistemu uzorkovanja. Tako i dalje imamo sliku društva u kojoj veliki broj građana ne može sebi da priušti kompjuter ili da izdvoji sredstva da se kompjuterski obrazuje, a više od polovine to zapravo i ne želi. Oni koji, naprotiv, to mogu ograničeni su nedovoljno razvijenom telekomunikacionom infrastrukturom. Iako su neki od vitalnih zakona za implementaciju brojnih elektronskih i administrativnih servisa doneti, zbog neimenovanja adekvatnih regulatorskih tela i službi, oni nikada nisu zaživeli. Ignorantnost koja je primetna po tome što većina građana Srbije ne uviđa svrhu Interneta u poslovanju pa ni u svakodnevnom životu nije daleko ni od onih koji ga zdušno koriste: po analizi srpskog pretraživača Pogodak (www.pogodak.co.yu), među 10 najtraženijih reči prilikom pretraživanja u celoj 2005. godini nalaze se erotika, seks, horoskop, igrice i porno. Ni ostale nemaju mnogo veze sa edukacijom, istraživanjem ili hobijem bilo koje vrste što jasno pokazuje da ni korisnici Interneta kod nas nemaju osećaj za njegov obrazovni i socijalni karakter.

Ono što može da pomogne jeste hitan strateški plan za razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i mera za njihovu što bržu implementaciju. Zatim, stvaranje mogućnosti preko različitih poreskih i drugih olakšica da domaćinstva koja imaju najniža primanja mogu sebi da obezbede računar. Najzad – najbitnije – obrazovanje građana koje će im pomoći da koriste nove tehnologije i savremene elektronske servise koji će pre ili kasnije biti u potpunosti uvedeni kod nas. Bez toga, teško da ćemo na ekonomskom i bilo kom drugom planu moći da postanemo indikativna zemlja u regionu.

Iris MILJKOVIĆ

Posetioci Diznilenda u Parizu sa invaliditetom, mogu i pre putovanja da pogledaju Vodič kroz Dizni svet za osobe sa invaliditetom. Informacije su dostupne na http://www.thedisneytraveler.com:80/disneyland-paris-guide-for-guest-with-disabilities-available-online/.

Vodič obuhvata korisne informacije od trenutka kad stignete u Diznilend Pariz pa kroz celokupno vreme koje biste proveli u svim delovima Dizni parkova. U Vodičnu se takodje nalaze i mape sva tri Dizni parka (Diznilend park, Volt Dizni Studio park i Dizni selo) sa detaljima o atrakcijama, prodavnicama i restoranima.

U Sarajevu se 4. i 5. februara 2008. godine održava Konferencija „Od uzroka do posljedice: Novi pristupi invalidnosti“ u okviru projekta “Podrška razvoju politike u oblasti invalidnosti u Bosni i Hercegovini (2005-2009)”.

POI je medudržavni projekat Finske i Bosne i Hercegovine koji realizuju: Direkcija za ekonomsko planiranje Bosne i Hercegovine, Federalno Ministarstvo rada i socijalne politike i Ministarstvo zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske.

Predstavnici Centra za samostalni život invalida Srbije učestvuju na ovoj konferenciji i to Gordana Rajkov kao predavač u grupi sa servise podrške, a Dimitrije Gligorijević i Borivoje Ljubinković u grupama za zapošljavanje i stanovanje OSI.

Ljubljana, 30. januar  2008

Ovo pismo upućujemo široj političkoj publici i opštoj javnosti radi toga što su naši zahtevi i obraćanja u vezi sa problemima prelazili sa jedne institucije na drugu i ostajali nerešeni. Niko nije odgovorio ni na jedno naše pismo i svi “su prali ruke” objašnjavajući kako oni nisu nadležni da se time bave. Pred kraj 2007. smo poslali pismo članovima Narodne skupštine, jedno od mnogih koja su ignorisana.

Poslali smo izveštaj “Deinstitucionalizacija i lokalna zajednica – rezultati i troškovi”, kojeg je finansirala Evropska Komisija (EC) i još jedan apel na Akt o imenovanju Fonda za rasporedjivanje sredstava organizacima OSI i humanitarnim organizacijama – i opet bez odziva, jer se zna da se ova sredstva distribuiraju po simpatijama i favorizovanju. Članica Narodne skupštine Barbara Žgajner-Tavš se jedina obratila Ministru za porodicu i socijalna pitanja, gospodji Cotman, da uradi nešto povodom toga ali se ništa nije dogodilo. Šta još možemo da očekujemo na osnovu višegodišnjeg iskustva sa ovim ministarstvom? Poslali smo i pismo predsedniku Republike Slovenije, na koje on do danas nije odgovorio.  

Ovo za nas nije ništa novo i uz sve apsurde koji se dešavaju u Narodnoj skupštini prošle jeseni je Fond za raspodelu sredstava dobio još veću moć nego ranije. Akt je dao pravo privilegovanim grupama, elitistima i nejasnoj raspodeli fondova koji imaju jasnu namenu. Nismo dugo čekali da vidimo funkcionere organizacija OSI u fondu kako (zlo)upotrebljavaju svoju moć koju imaju u ovom Fondu. Bilo ko ko se suprotstavio odluci o rasporedjivanju sredstava za 2008. kažnjen je tako što je izgubio mesečne iznose za plaćanje personalnih asistenata. Procedura za ponovno podnošenje zahteva za ova sredstva može trajati mesecima a mi moramo da nadjemo sredstva za 91 personalnog asistenta koliko trenutno zapošljavamo. Bez brzog rešenja ovog pitanja suočavamo se sa rušenjem našeg programa, koji ima za posledicu gubitak 103 naša korisnika i  99 nezaposlene osobe.

Da vas podsetimo tražena sredstva za Organizaciju za teoriju i kulturu invalidnosti za 2008. su manja nego što je trašeno od fonda. Ovo je razlog našeg obraćanja, jer smo bili svesni da se prioriteti finansiranja i odgovarajuće odluke nisu uzimale u obzir.

Tokom šest godina radili smo projekte, sprovodili inicijative i davali amandmane na odluke i zakone koji su se odnosili na ovaj Fond. Takodje smo predložili brojna sistemska rešenja koja bi regulisala polje socijalnog staranja na duži rok i obezbedili samostalni život, deinstitucionalizaciju, osnaživanje pojedinaca koji bi trebalo da imaju punu kontrolu nad uslugama koje im se nude i koje koriste.  Političke odluke i politička volja koji su pokazani su samo jedna kompletna šarada. Naši argumenti, dijalog, institucionalne i pravne procedure su se pokazale kao gubljenje vremena, energije i novca. Revoltirani smo svime što se dogodilo. Izgleda da rezultati jednog rada ne znače ništa u ovoj zemlji i nemaju važnost ni za koga. Sve što se računa je da budeš na pravoj strani, da budeš korumpiran, da si u stanju da uradiš bilo šta, da budeš proračunat, da koristiš metode pritiska i iznudjivanja, ali naravno potrebna su ti i sredstva za lobiranje pravne mašinerije koja čisti sve moguće pritužbe ili se koristi pravnim iscrpljivanjem. Najproduktivnije zanimanje u Sloveniji je da budeš osoba sa invaliditetom.

 Pomenuti iziveštaj Evropske Komisije mnogo govori. Deo izveštaja koji opisuje Sloveniju a radio ga je Univerzitet u Siegenu (Nemačka) navodi da uprkos mnogim apelima Ministarstvu rada, porodice i socijalnih pitanja, Nacionalnom institutu za obrazovanje i Ministarstvu zdravlja nije dobijen nikakav odgovor. Glavni izvor informacija o Sloveniji je izveštaj “Prava OSI sa intelektualnim smetnjama; pristup obrazovanju i zapošljavanju” Prof. Darje Zaviršek, kojeg je pripremila uz podršku Instituta za otvoreno društvo i EUMAP (EU programa za monitoring i zastupnički rad).  Izveštaj Evropske Komisije podržava razvoj lokalnih servisa i samostalni život OSI u najvećem mogučem stepenu i navodi jedina dva pozitivna primera: Silva fondaciju i Udruženje za teoriju i kulturu invalidnosti.  

Tragično je da je Savet vlade za OSI objavio posebnu poblikaciju sa ciljem da nas diskredituje i obračuna se s nama (bez konsekvenci ili prihvatanja odgovornosti za svoje postupke). Ono što je posebno tragično jeste postojanje dva tela u okviru Ministarstva rada, porodice i socijalnih pitanja:  Direkcije za OSI i Komiteta za rad, porodicu, socijalna pitanja i invalidnost koja izgleda nisu dovoljno kompetentna da odgovore na nove izazove o konceptima na polju socijalne, invalidske i zdravstvene zaštite i povrh svega ljudskih prava i jednakosti. 

Šta je još potrebno da učinimo da sačuvamo naše postojanje? 

Moramo nekako da vas primoramo da donesete ispravne odluke.    

Elena Pečarič – predsednica Udruženja za teoriju i kulturu invalidnosti

Započeti radovi na izgradnji Centra za umetnost u Bradfordu za mlade glumce sa invaliditetom u vrednosti 1,9 miliona £

Pozorišna kompanija Mind the Gap saradjuje sa bradfordskim Savetom na formiranju novog Centra u delu Listers Mill, koji se trenutno renovira.

Osnovan 1988, Mind the Gap je jedna od vodećih britanskih pozorišnih kompanija za glumačke studije osoba sa invaliditetom.

Umetnički Savet je donirao 1,25 miliona £ za ovaj Centar, čije otvaranje je planirano za juli ove godine. Kancelar Andrew Mallinson kaže: „Mind the Gap pruža izuzetnu uslugu društvu i zajednici i bradfordski Savet je saradjivao izuzetno sa njima da obezbedi sigurne fondove za otvaranje ovakvog umetničkog centra. Zaista smo uzbudjeni zbog mogućnosti postojanja ovakvog pozorišta i otvaranja njegovog novog centra u Bradfordu.“

Sara Gardner
22. januar 2008.
Pre skoro 45 godina, doktor Martin Luter King, je sanjao o tome kako će jednog dana Afroamerikanci uživati jednakost sa drugim stanovništvom, a danas se Barak Obama uključio u trku za predsednika SAD. Verujem da bi dr King bio ponosan.

Zbog njegovog sna i gotovo nezamislive slike crnaca i belaca koji zajedno ostvaruju gradjanske slobode manjina, treba reći da se danas Amerika veoma razlikuje od te iz 1963. I ja, takodje imam jedan san. San o prihvatanju i jednakosti.

San da će jednog dana osobe sa autizmom prestati da se kriju u strahu i stidu. San da će jednog dana roditelji ponosno reći „moje dete ima autizam“ i očekivati razumevanje i podršku, umesto poricanja i isključivanja. San o tome kako će čovek reći svom kolegi, „Ja imam autizam“ i započeti dijalog komunikacije umesto ogovaranja iza ledja.

Sanjam da će istraživački napori biti usmereni na učenje komunikacije sa osobama sa autizmom a ne na njihovo “lečenje”. Sanjam da će porodice početi da svoje dete gledaju kao: u osnovi neurološki različito – na taj način će sagledati sve pozitivne razlike kao i one koje je teže razumeti.

Naši mozgovi su drugačije strukturisani. Ako izmenite naše mozgove menjate i ono što mi jesno. Sanjam da će se o osobama sa autizmom jednog dana suditi – ne prema veličini  njihove amigdale – nego po njihovom karakteru. Ali sve dok osobe sa autizmom ne budu same rekle „Ja imam autizam“ ovaj san nikad neće postati stvarnost. Ili ako roditelji ne budu voljni da kažu svom detetu  „ti imaš autizam“ ovaj san će umreti.

Sve dok ljudi ne budu u stanju da ustanu u nameri da pokažu da osobe sa autizmom imaju osnovna ljudska prava slobode izražavanja – osobe sa autizmom će zauvek ostati u senci. Porodice će nastaviti da kriju autizam od svoje dece, prijatelja i saradnika. Sve to bez shvatanja da njihovo stanje nije zaista “skriveno”. Sve to bez razumevanja da “tipični” ljudi u osnovi znaju da su različiti I da se etiketiraju bez obzira da li su izabrali tu etiketu ili ne.

Ja kažem – izaberite etiketu Autizma. Izaberite istinu. Izaberite realnost. Autizam nije loša reč. To je neurološka različitost. Osobe sa autizmom su davale i daju neverovatan doprinos društvu. Nama trebaju osobe sa autizmom. Osobe sa autizmom treba da budu prihvaćene I poštovane. Sanjajte sa mnom da će reč “autizam” biti reč bez pežorativnog značenja. Da će se jednog dana na dečijem igralištu jedno dete oglasiti “Ja imam autizam” a da će druga deca reći “Super! Hajde da se trkamo do ljuljaške.“

Sara je član Autistic Self Advocacy Network. 

Na poziv Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), Gordana Rajkov, narodna poslanica u Skupštini Republike Srbije, održala je prezentaciju na temu položaja osoba sa invaliditetom i pitanja invalidnosti u Srbiji.  

Ovaj skup, koji je održan 9. januara 2008. godine u prostorijama Američke ambasade u Beogradu, otvorio je Majkl Harvi, direktor misije USAIDa u Srbiji. Skupu je prisustvovalo dvadesetak predstavnika i saradnika različitih programa i odeljenja USAIDa u Beogradu. 

Prezentacija Gordane Rajkov je sadržala informacije o pravnom i faktičkom položaju osoba sa invaliditetom u Srbiji, odnosno raspoložive podatke o broju osoba sa invaliditetom i zakonski okvir koji reguliše pitanja invalidnosti kod nas, kao i osnovne podatke o siromaštvu, obrazovanju, zapošljavanju i političkom i građanskom učešću osoba sa invaliditetom. Između ostalog pomenuto je da u Srbiji oko 60% osoba sa invaliditetom živi ispod linije siromaštva, oko 50% ima osnovnu školu ili je pismeno, samo 13% osoba sa invaliditetom je zaposleno, i da otprilike 60% njih ne učestvuje u društvenom životu zajednice. 

Ova prezentacija je poslužila kao osnova za diskusiju o tome u kom pravcu bi moglo da se dalje deluje, i naravno, otvorila mnoštvo pitanja koje su učesnici skupa postavljali. Jedno od pitanja odnosilo se na zapošljavanje osoba sa invaliditetom, odnosno da li u našoj zemlji ima mogućnosti da osobe sa invaliditetom postanu aktivna radna snaga. Bilo je i pitanja o tome da li postoje zabeleženi slučajevi diskriminacije po osnovu invalidnosti, kao i pitanje o opštem stavu društva prema osobama sa invaliditetom.

 Proces stvaranja i usvajanja Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom od strane zemalja članica UN je sada u središte pažnje donela pitanje diskriminacije i isključivanja sa kojima se sreću osobe sa invaliditetom. 

Univerzalna definicija i razumevanje invalidnosti se s pravom pomerilo sa “medicinskog” na okvir “ljudskih prava” i najavilo pomeranje sa “milosrdnog” na model zasnovan na “ljudskim pravima”. 

 Član 1 Konvencije glasi „Svrha Konvencije je da promoviše, štiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svih osoba sa invaliditetom i da promoviše poštovanje njihovog urodjenog dostojanstva.“  

U oktobru 2007, Indija je medju prvima ratifikovala Konvenciju i sve nas učinila srećnim i ponosnim.  Pitanja koja se obično upućuju osobama sa invaliditetom glase „Kada se ispoljila vaša invalidnost?“, „Kako ste postali osoba sa invaliditetom?“ sada bi mogla da glase „Imate li slobodu izbora da živite onako kako želite u svojoj kući I u društvu?“, „Da li su vaša kuća/obrazovna institucija /radno mesto pristupačni I u okviru njih toalet?“, „Da li možete da koristite javni prevoz?“, „Da li nesmetano možete da se uključite u obrazovni proces kao i svi drugi?“, „Imate li šanse za regularno zaposlenje?“, „Imate li mogućnost učešća u različitim razvojnim planovima vlade?“, „Imate li jednak udeo u vlasništvu?“ , „Da li ste onemogućeni da zasnujete svoju vlastitu porodicu?“. 

Tokom 1995, Indija je donela  „Akt o osobama sa invaliditetom (jednake mogućnosti, zaštita prava i jednako učešće“. Različiti članovi Konvencije će dalje jačati ovaj Akt ulazeći u detalje različitih prava, obaveza i mehanizama nadgledanja koje će države morati da izgrada ili usvoje. 

Konvencija u Članu 1, nadalje se ne ograničava na samo sedam tipova invalidnosti (slepilo, slabovidost, lepra, oštećenje sluha, lokomotorna invalidnost, mentalna retardacija and mentalne bolesti) koje se pominju u Aktu o osobama sa invaliditetom, već je otvorena za širu definiciju kao – „Osobe sa invaliditetom koje imaju trajna oštećenja  npr. Fizička, psihosocijalna, intelektualna I koje ne mogu da se uključe u društvo usled različitih razloga, kao što su stavovi, jezik, arhitektonske barijere, zakoni, koji sprečavaju osobe sa invaliditetom da se uključe u društvo.“  

Ova šira definicija i priznavanje različitih prepreka koje postavlja društvo pomažu nam da razvijemo holistički i osetljiv pristup u odnosu prema diskriminaciji sa kojom se suočavaju osobe sa invaliditetom u društvu.  U skladu sa ovim razvojem postoji velika potreba za podizanjem svesti medju osobama sa invaliditetom, njihovim pratiocima/pomagačima, društvom u celini i vladinim i nevladinim organizacijama o Konvenciji UN. Potrebno je takodje razviti odgovarajuće strategije za revidiranje postojećih zakona, politika, programa i mehanizama monitoringa vladinih, nevladinih i drugih agencija.

Ova Konvencija nije ograničena samo na vladina tela. U Konvenciji se ističe da privatna preduzeća i organizacije otvorene ka gradjanstvu i društvu uopšte treba da preduzmu inicijative da „uklone barijere sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom u zgradama, okolini, transportu, informativnom sistemu, komunikacijama i servisima“.

Nije više dovoljno biti zadovoljan „dobrotvornim“ uslugama poput „invalidskih kolica“ ili „slušnih aparata “ ili „invalidskih penzija“. Zadovoljstvo će biti kada se u zakone, politike, programe i planove ugrade (radi njihovog jačanja) principi Konvencije koji se fokusiraju na Dostojanstvo, Mogućnost izbora, Samostalnost, Antidiskriminaciju, Učešće, Punu uključenost, Poštovanje različitosti, Prihvatanje invalidnosti kao dela svakodnevnog života, Pristupačnost, Jednakost muškaraca i žena i Poštovanje dece.

Potpisivanjem i ratifikovanje Konvencije UN u Indiji je sad pravno utemeljeno stvaranje i promovisanje atmosfere u kojoj osobe sa invaliditetom mogu da uživaju svoja gradjanska, politička, socijalna i kulturna prava, pravedno i bez predrasuda.

Vreme je da predstavnici vlasti, organizacija osoba sa invaliditetom, nevladine organizacije i ostale zainteresovane strane sednu zajedno i urade plan precizne strategije kao operativni plan dalje upotrebe Konvencije. Ako se to ne uradi Konvencija će takodje biti još jedna knjiga na polici.

Konačno, Konvencija UN se odnosi na stvaranje društva koje priznaje i poštuje sve različitosti i različite potrebe čovečanstva.

Reference:

1. Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom (UNCRPD) na http://www.un.org/disabilities/
2. Akt o osobama sa invaliditetom http://ccdisabilities.nic.in/

 O autoru:

 C. Mahesh radi u Forumu CBR, kao Koordinator za zastupnički rad, promovišući prava osoba sa invaliditetom u 87rehabilitacionih programa u lokalnoj zajednici širom Indije. Aktivno je uključen u Kancelariju za invalidnost u Karnataki i drugim mrežama koje promovišu okolinu ‘bez barijera’ i zastupa efikasnu primenu Akta o osobama sa invaliditetom.  

 C. Mahesh, +91 80 2549 7387/ 2549 7388; advocacy.cbrforum@gmail.com; cbrforum@gmail.com

Kanadska transportna agencija je objavila da osobe sa invaliditetom koje putuju sa pratiocima neće više morati da plaćaju “za dva mesta”. Vlada je i u avio prevoz uvela politiku “jedna osoba, jedna cena” što znači da pratilac putuje besplatno. Trebalo je malo vremena da se ova odluka konačno pojavi u praksi ali je u svakom slučaju korak u pravom smeru.

Autobuski i želežnički transport su ovu odluku imali pre nekoliko godina i  dobro je da se i avionski prevoz pridružio ovome.

Odluka se odnosi samo na domaći prevoz.