Za nekoliko nedelja,  UN Konvencija o pravima OSI  će obeležiti svoj prvi rodjendan, pa se pripremite. Otvorite šampanjac I u knjižari kupite rodjendansku čestitku.

Prvi ugovor o ljudskim pravima 21. veka je širom sveta proslavljan kao pobeda za zajednicu OSI, priznanje podeljene humanosti invalidske i neinvalidske populacije i pravno obavezujući dokument koji će napraviti velike razlike u životima OSI svuda u svetu. Konvencija je otvorena za potpisivanje 30. marta 2007, a do sada je potpisalo 125 zemalja.

Svi se slažu da su OSI najsiromašniji medju siromašnima I da zaslužuju bole. Jedan sjajni zakon koji će ovakvo jadno stanje OSI dovesti pred lice svetske javnosti I zahtevati akciju koja će doneti dobre stvari – i ja zaista aplaudiram ljudima koji su naporno radili da to postignu.

Takodje, ove godine se obeležava 60. godišnjica Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima. Univerzalna Deklaracija nam svima garantuje jednaka prava, zaštitu od torture, nepravednog hapšenja ili zatvaranja, pravo na adekvatan životni standard i jednake uslove za zaradu, izmedju ostalih vrednih ciljeva. Ali mnoga od tih prava se više ogledaju u tome kako se krše a ne kako se slave – a najmanje u Americi, zemlji slobode i domaćinu organizacije Ujedinjenih nacija. Deklaracija UN je uvek bila lista želja umesto deo izuzetnog zakonodavstva, ali ako bliže pogledate skorije dokumente Konvenciju o zabrani rasne diskriminacije, o zabrani nasilja nad ženama i Konvenciju o zabrani torture i genocida, samo ćete pasti u depresiju zbog jer je i njihov uticaj skoro ništavan.

Na kraju, preko 50 država sveta – od Argentine do Zimbabvea – je već donelo antidiskriminatorne zakone u zaštiti prava OSI, a njihova efikasnost je u najmanju ruku mešovita. Čak i najpoznatiji i najslavljeniji dokument Akt o Amerikancima sa invaliditetom, je imao različite rezultate. Svakako, pristup invalidnosti u americi je bolji nego u većini zemalja, ali Amerikanci sa invaliditetom su i dalje disproporcionalno siromašni i socijalno isključeni.

Engleski filozof Džeremi bentam je rekao da su prava “kao reči u magli”. Čini mi se da je mislio da je lepo ljudima obećati pravo na život, slobodu i uživanje sreće, ali im to mnogo ne pomaže ako neko stvarno ne počne da radi nešto u vezi sa tim. Teško je, mada moguće, zaštititi negativna prava – npr. pravo da ne budeš zatvoren/zarobljen – ali je gotovo nemoguće garantovati pozitivna prava – npr. pravo na zaposlenje i pravo na zasnivanje porodice. Garantovanje ljudima formalne jednakosti ili slobode zvuči divno, ali šta zaista unapredjuje kvalitet života je pristup zaposlenju ili odgovarajućim servisima podrške. Ljudska prava imaju tendenciju fokusiranja na pojedince, a u stvari se češće traže strukturna rešenja za zajednicu u celini. Donošenje dokumenta o gradjanskim pravima OSI je relativno jednostavno i izgleda lepo. Uraditi nešto na unapredjenju statusa OSI je komplikovanije, košta i teže je. Zato ubuduće očekujte puno više od prethodnog a mnogo manje od kasnijeg.

Uprkos mom skepticizmu, shvatam da će Konvencija UN imati postepeni učinak. Za one zemlje koje nikad nisu zamišljale da OSI mogu imati neka prava, ovaj document UN će biti pravi podsetnik I vodič za akciju. Zahtev za redovnim izveštavanjem o progresu u primeni ovog dokumenta takodje može da ima uticaja. Simbolično, novi zakon dalje doprinosti da se invalidnost bolje razme kao političko pitanje a ne medicinski problem. I to je lepo.

Pa ipak i dalje ne mogu a da ne napravim analogiju sa Danom majki. Svake godine, prve subote u martu mesecu, slavimo nacionalni praynik nazvan Dan majki. Ako ne zaboravimo, kupujemo čestitke, cveće i čokolade našim majkama. To je lepo i trebalo bi tako. Ali Dan majki nikad neće doprineti tome da svet postane bolje mesto za majke. Zato sumnjam da je Konvencija UN samo jedan mali deo ogromnog napora koji je potreban da bi se postigli bolji reztultati za OSI. Važno je znati da nijedan zakon ne može obezbediti sve ono čemu se nadamo. Pada mi na pamet čuvena engleska poslovica koja kaže “lepe reči se ne mogu namazati na hleb” . Srećna godišnjica. 

Tom Shakespeare, BBC OUCH MAGAZINE, No 224 

John Register
Ko-direktor, Pružanje usluga & Razvoj, SAD Paraolimpijski komitet

Kada sam bio šestogodišnjak i video osobu sa nekim invaliditetom, zastao bih, zurio u  tu osobu i pokazivao na nju prstom govoreći, “Mama, tata, pogledajte ga/nju!”. To je za mene bilo nešto novo! 

Majka bi mi obično rekla da nije pristojno zuriti u druge ljude.  Nekad bi se čak izvinula osobi koja bi zaokupila moju pažnju. Potom bi me odvela u drugom pravcu ili skrenula u drugu ulicu da ne bih ponovo izazvao neprijatnost nekoj drugoj osobi ili nama.

Koliko se puta tako nešto dogodilo osobama sa invaliditetom? Koliko često bi morali da istrpe neznanje drugih ljudi?  Kasnije u svojim tinejdžerskim godinama, vidjao sam iste ljude koji su predmet sažaljenja ili čudjenja kako izdržavaju takve udarce sudbine.  Neizostavno sam pomerao pogled u drugom pravcu tražeći izlaz iz te situacije i direktnog kontakta sa tim ljudima. Mislio sam da će oči, ti prozori duše da odaju svu moju neprijatnost. Čega sam se plašio? Zašto sam žalio te ljude?

Neverovatno, moja perspektiva se izmenila nakon moje nezgode kad sam i sam postao osoba sa invaliditetom.  Ironično je da petogodišnji klinac sada zagleda mene dok hodam prodavnicom u šortsu sa jednom veštačkom nogom.  Vidim ih krajičkom oka kako vuku mame i tate za krajeve odeće, pokazujući ka meni, kao svom najnovijem otkriću! Jedva da čujem šapat “Nije pristojno zuriti u nekoga!”

Trebalo mi je nekoliko meseci da prevazidjem zurenje drugih ljudi. Iako sam prilično samopozudan, što se toga tiče ništa nisam preduzeo. U stvari, bio sam odličan u indiferentnosti i zavaravanju. Mislio sam da je njihovo neznanje zapravo invalidnost.  Izabrano sam da ne reagujem, ne odgovaram i ne pridajem pažnju takvom ponašanju.  Neko nepisano pravilo izbegavanja društvenih problema se nastavljalo?

Za vreme jedne takve situacije “izbegavanja” počeo sam da mislim kako da promeni očekivani scenario.  Nakon nekog razmišljanja ljutito sam shvatio da zapravo imamo potrebu da damo informaciju i odgovorimo na pitanja „Šta ti se dogodilo?“ i „Zbog čega si drugačiji od mene?“

Moj stav se promenio jednog letnjeg dana dok sam stajao na aerodromu. Nosio sam šorts, ne toliko zbog toga što je bila vrućina, nego je bilo brže proći kroz sigurnosnu kontrolu! Čekajući ulazak u avion, dva dečaka su mi prišla i upitala  „Gospodine, šta se dogodilo sa vašom nogom?“ Pitanje me malo zateklo nespremnog. Istovremeno sam primetio ženu koja se približavala sa osmehom, verovatno njihovu majku.  Pripremio sam se na njeno izvinjenje zbog njihovog nepriličnog ponašanja, ali ona je uradila nešto što me potpuno oborilo! Njene rači su bile osnova i  kanal za ličnu promenu mog vidjenja stvari.“Izvinite gospodine,” počela je privlačeći sebi dečake. “Moje ime je Dženi a ovo su moja dva sina Kevin i Kris. Oni su fascinirani vašom veštačkom nogom i ako biste mogli da im objasnite kako ste izgubili nogu i kako vam sad proteza omogućava da se krećete?”

Bio sam oduvan!  Kakvo jednostavno pitanje! Upravo mi je ukrala reči iz usta. Gledajući ostale putnike kako iščekuju moj odgovor, znao sam da će sledeće reči iz mojih usta imati uticaj tako što će im dati pozitivno ili negativno iskustvo o trenutnoj situaciji I možda  uticati na njihovu predstavu o osobama sa invaliditetom.Pogledao sam ženu, njena dva sina i rekao “Naravno!”

Nastavio sam da pričam o svojoj atletskoj karijeri koja je bila na vrhuncu osvajanjem srebrne medalje 2000. godina na Paraolimpijskim igrama.  Završio sam u pozitivnom tonu rekavši da bez obzira šta vam se dogodi u životu, možete da izaberete da dalje gradite svoj život u gorčini ali I na bolji način.Dženi se zahvalila. Njeni sinovi su takodje zahvalili rekavši  “To si kul!”  Začuo sam i tihi smeh putnika koji su obratili pažnju na naš razgovor. 

Shvatio sam u trenutku da sam ja isto tako bio razlog njihovog neznanja.  Da sam hteo da me ljudi tretiraju po onome kako izgledam, morao bih da prihvatim sve vrste ponašanja i stavova. Od tog trenutka počeo sam da tragam za trenucima u kojima mogu da promenim prepreke u stavovima ljudi i društva prema osobama sa invaliditetom, posebno prema osobama sa fizičkim invaliditetom.Osobe sa invaliditetom ne treba da se stide drugih ljudi koji “izgledaju normalno”.  

Naš glas treba da se čuje da bismo promovisali, gradili i negovali bolji svet.

JFA Daily 05/03/08

U Somboru je u nedelju, 02.03.’08. u Gerontološkom centru, održana radionica na temu: ‘’Pol, rod, invalidnost’’, namenjena ženama sa fizičkim i senzornim inaliditetom kao i ženama bez invaliditeta.

Radionicu su vodile dipl. psiholog Svetlana Nešić, potpredsednica i Svjetlana Timotić, predsednica nevladine organizacije Iz kruga – Vojvodina, osnovane s ciljem da pruži podršku ženama i deci sa invaliditetom koji imaju iskustvo nasilja i diskriminacije, kao i jačanje društvene svesti o višestrukoj diskriminaciji žena sa invaliditetom.

Radionici su prisustvovale žene sa invaliditetom, korisnice Servisa personalnih asistenata Centra za samostalni život invalida Srbije, njihove personalne asistentkinje, kao i žene bez invaliditeta.

Ma Li je bila prelepa balerina koja obećava, a onda je u automobilskoj nesreći 1996. izgubila desnu ruku.  Imala je samo 19 godina. Pet godina kasnije, 2001. godine pozvana je na takmičenje na 5. nacionalnom umetničkom izvodjenju za osobe sa invaliditetom i osvojila zlatnu medalju. Ovaj uspeh joj je dao nadu za povratak na scenu koja joj je toliko značila.

U septembru 2005. godine naletela je na dvadesetjednogodišnjeg Zhai Xiaowei. One je u nesrećnom dogadjaju, kad je imao četiri godine, izgubio nogu. Trenirao je za biciklistu za nacionalnu olimpijadu ali se nikad nije bavio nijednom vrstom plesa. Ma Li ga je pozvala da joj bude plesni partner. Ostalo je istorija. Prošlog aprila su osvojili srebrnu medalju na nacionalnom plesnom šampionacu Kine – drugi od 7000 takmičara!

Ovaj video pokazuje njihovu pobdeničku izvedbu http://www.youtube.com/watch?v=LnLVRQCjh8c 

Organizacija Živeti uspravno iz Novog sada je organizator dvodnevnog seminara Čovek i okruženje.

Seminar se održava 28/29. februara u Novom Sadu.

Ciljevi seminara su da se obezbede osnovne informacije i stvore uslovi za formiranje tima u Novom Sadu koji bi primenjivao, širio i razvijao standarde pristupačnosti i koncepte univerzalnog dizajna/dizajna za sve u planiranju i kreiranju okruženja.

Seminar je namenjen: donosiocima odluka, predstavnicima različitih struka različitih struka koji se bave planiranjem i kreiranjem okruženja, predstavnicima medija i predstavnicima organizacija OSI.

U Beogradu se 22/24. februara u hotelu Srbija odrzava seminar Regionalne ekspertske  grupe za socijalne servise za osobe sa invaliditetom.

Seminar su organizovali Handicap International / EASPD i razgovarace se o sledecim temama: 

Sistem prevazilaženja barijera – ključna pitanja,

Razvijanje konceptualnog sistema,

Korišćenje medjunarodnih klasifikacija za utvrdjivanje potreba,

Ugovaranje i obezbedjivanje servisa,

Makro planiranje i sredstva,

Analiza glavnih izazova u regionu u odnosu na prevazilaženje barijera, ugovaranje i pružanje socijalnih servisa,

Prezentacija platforme e-učenja. 

U Beogradu se 19.02. održava Regionalna konferencija za mlade u organizaciji Ministarstva za sport i omladinu. Konferencija se održava u Centru Sava sa početkom u 13h.

Planirano je da se održi sedam ovih konferencija na temu Nacionalne strategije za mlade.

Osim Beograda ove konferencije će se održati u Subotici (22.02), Novom Sadu (25.02), Zaječaru (27.02), Kragujevcu (29.02), Užicu (03.03) i Leskovcu (04.03).

Na svakoj konferenciji bi trebalo da prisustvuju predstavnici lokalnih vlasti, kancelarija za mlade, osoba sa invaliditetom, manjina, Nacionalne službe za zapošljavanje, omladinskih udruženja.

Centar za samostalni život invalida Srbije koordinira učešće mladih osoba sa invaliditetom u ovim konferencijama i dajemo predloge za inkluziju mladih sa invaliditetom u Nacionalnu strategiju.

Frapantan podatak predstavlja činjenica da je 47% ispitanika kao razlog nekorišćenja Interneta navelo da im on nije potreban! Takođe je visoka cifra onih koji su naveli da ne umeju da koriste kompjuter odnosno da ne mogu sebi da ga priušte (24,9 odnosno 23,3%). A onda još veći šamar progresu – 52,1% ljudi koji ne koriste Internet nema nameru da u budućnosti počne da ga koristi! Ovaj trend naročito je izražen u populaciji starijoj od 40 godina, što jasno pokazuje da stariji građani Srbije uopšte nemaju predstavu za šta bi im ova „tehnološka zavrzlama” uopšte mogla koristiti. Još jednom je propust političke volje u adekvatnom rešavanju administrativnih problema države doveo do ignorantnosti njenih građana… Kada tome dodamo podatak da gotovo 77% onih koji uopšte mogu i žele da koriste Internet od kuće i dalje na raspolaganju ima samo mogućnost povezivanja preko dial-up modema koji je u većem delu sveta prevaziđen sistem, informatičko društvo u Srbiji odaje veoma ograničenu i nezainteresovanu sliku.

Slično istraživanje koje je u decembru prošle godine sproveo Telekom Srbije u saradnji sa istraživačkim timom CESID-a pokazuje nešto više cifre u svim ranije navedenim tačkama, ali isključivo zahvaljujući različitom sistemu uzorkovanja. Tako i dalje imamo sliku društva u kojoj veliki broj građana ne može sebi da priušti kompjuter ili da izdvoji sredstva da se kompjuterski obrazuje, a više od polovine to zapravo i ne želi. Oni koji, naprotiv, to mogu ograničeni su nedovoljno razvijenom telekomunikacionom infrastrukturom. Iako su neki od vitalnih zakona za implementaciju brojnih elektronskih i administrativnih servisa doneti, zbog neimenovanja adekvatnih regulatorskih tela i službi, oni nikada nisu zaživeli. Ignorantnost koja je primetna po tome što većina građana Srbije ne uviđa svrhu Interneta u poslovanju pa ni u svakodnevnom životu nije daleko ni od onih koji ga zdušno koriste: po analizi srpskog pretraživača Pogodak (www.pogodak.co.yu), među 10 najtraženijih reči prilikom pretraživanja u celoj 2005. godini nalaze se erotika, seks, horoskop, igrice i porno. Ni ostale nemaju mnogo veze sa edukacijom, istraživanjem ili hobijem bilo koje vrste što jasno pokazuje da ni korisnici Interneta kod nas nemaju osećaj za njegov obrazovni i socijalni karakter.

Ono što može da pomogne jeste hitan strateški plan za razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i mera za njihovu što bržu implementaciju. Zatim, stvaranje mogućnosti preko različitih poreskih i drugih olakšica da domaćinstva koja imaju najniža primanja mogu sebi da obezbede računar. Najzad – najbitnije – obrazovanje građana koje će im pomoći da koriste nove tehnologije i savremene elektronske servise koji će pre ili kasnije biti u potpunosti uvedeni kod nas. Bez toga, teško da ćemo na ekonomskom i bilo kom drugom planu moći da postanemo indikativna zemlja u regionu.

Iris MILJKOVIĆ

Posetioci Diznilenda u Parizu sa invaliditetom, mogu i pre putovanja da pogledaju Vodič kroz Dizni svet za osobe sa invaliditetom. Informacije su dostupne na http://www.thedisneytraveler.com:80/disneyland-paris-guide-for-guest-with-disabilities-available-online/.

Vodič obuhvata korisne informacije od trenutka kad stignete u Diznilend Pariz pa kroz celokupno vreme koje biste proveli u svim delovima Dizni parkova. U Vodičnu se takodje nalaze i mape sva tri Dizni parka (Diznilend park, Volt Dizni Studio park i Dizni selo) sa detaljima o atrakcijama, prodavnicama i restoranima.

U Sarajevu se 4. i 5. februara 2008. godine održava Konferencija „Od uzroka do posljedice: Novi pristupi invalidnosti“ u okviru projekta “Podrška razvoju politike u oblasti invalidnosti u Bosni i Hercegovini (2005-2009)”.

POI je medudržavni projekat Finske i Bosne i Hercegovine koji realizuju: Direkcija za ekonomsko planiranje Bosne i Hercegovine, Federalno Ministarstvo rada i socijalne politike i Ministarstvo zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske.

Predstavnici Centra za samostalni život invalida Srbije učestvuju na ovoj konferenciji i to Gordana Rajkov kao predavač u grupi sa servise podrške, a Dimitrije Gligorijević i Borivoje Ljubinković u grupama za zapošljavanje i stanovanje OSI.

Ljubljana, 30. januar  2008

Ovo pismo upućujemo široj političkoj publici i opštoj javnosti radi toga što su naši zahtevi i obraćanja u vezi sa problemima prelazili sa jedne institucije na drugu i ostajali nerešeni. Niko nije odgovorio ni na jedno naše pismo i svi “su prali ruke” objašnjavajući kako oni nisu nadležni da se time bave. Pred kraj 2007. smo poslali pismo članovima Narodne skupštine, jedno od mnogih koja su ignorisana.

Poslali smo izveštaj “Deinstitucionalizacija i lokalna zajednica – rezultati i troškovi”, kojeg je finansirala Evropska Komisija (EC) i još jedan apel na Akt o imenovanju Fonda za rasporedjivanje sredstava organizacima OSI i humanitarnim organizacijama – i opet bez odziva, jer se zna da se ova sredstva distribuiraju po simpatijama i favorizovanju. Članica Narodne skupštine Barbara Žgajner-Tavš se jedina obratila Ministru za porodicu i socijalna pitanja, gospodji Cotman, da uradi nešto povodom toga ali se ništa nije dogodilo. Šta još možemo da očekujemo na osnovu višegodišnjeg iskustva sa ovim ministarstvom? Poslali smo i pismo predsedniku Republike Slovenije, na koje on do danas nije odgovorio.  

Ovo za nas nije ništa novo i uz sve apsurde koji se dešavaju u Narodnoj skupštini prošle jeseni je Fond za raspodelu sredstava dobio još veću moć nego ranije. Akt je dao pravo privilegovanim grupama, elitistima i nejasnoj raspodeli fondova koji imaju jasnu namenu. Nismo dugo čekali da vidimo funkcionere organizacija OSI u fondu kako (zlo)upotrebljavaju svoju moć koju imaju u ovom Fondu. Bilo ko ko se suprotstavio odluci o rasporedjivanju sredstava za 2008. kažnjen je tako što je izgubio mesečne iznose za plaćanje personalnih asistenata. Procedura za ponovno podnošenje zahteva za ova sredstva može trajati mesecima a mi moramo da nadjemo sredstva za 91 personalnog asistenta koliko trenutno zapošljavamo. Bez brzog rešenja ovog pitanja suočavamo se sa rušenjem našeg programa, koji ima za posledicu gubitak 103 naša korisnika i  99 nezaposlene osobe.

Da vas podsetimo tražena sredstva za Organizaciju za teoriju i kulturu invalidnosti za 2008. su manja nego što je trašeno od fonda. Ovo je razlog našeg obraćanja, jer smo bili svesni da se prioriteti finansiranja i odgovarajuće odluke nisu uzimale u obzir.

Tokom šest godina radili smo projekte, sprovodili inicijative i davali amandmane na odluke i zakone koji su se odnosili na ovaj Fond. Takodje smo predložili brojna sistemska rešenja koja bi regulisala polje socijalnog staranja na duži rok i obezbedili samostalni život, deinstitucionalizaciju, osnaživanje pojedinaca koji bi trebalo da imaju punu kontrolu nad uslugama koje im se nude i koje koriste.  Političke odluke i politička volja koji su pokazani su samo jedna kompletna šarada. Naši argumenti, dijalog, institucionalne i pravne procedure su se pokazale kao gubljenje vremena, energije i novca. Revoltirani smo svime što se dogodilo. Izgleda da rezultati jednog rada ne znače ništa u ovoj zemlji i nemaju važnost ni za koga. Sve što se računa je da budeš na pravoj strani, da budeš korumpiran, da si u stanju da uradiš bilo šta, da budeš proračunat, da koristiš metode pritiska i iznudjivanja, ali naravno potrebna su ti i sredstva za lobiranje pravne mašinerije koja čisti sve moguće pritužbe ili se koristi pravnim iscrpljivanjem. Najproduktivnije zanimanje u Sloveniji je da budeš osoba sa invaliditetom.

 Pomenuti iziveštaj Evropske Komisije mnogo govori. Deo izveštaja koji opisuje Sloveniju a radio ga je Univerzitet u Siegenu (Nemačka) navodi da uprkos mnogim apelima Ministarstvu rada, porodice i socijalnih pitanja, Nacionalnom institutu za obrazovanje i Ministarstvu zdravlja nije dobijen nikakav odgovor. Glavni izvor informacija o Sloveniji je izveštaj “Prava OSI sa intelektualnim smetnjama; pristup obrazovanju i zapošljavanju” Prof. Darje Zaviršek, kojeg je pripremila uz podršku Instituta za otvoreno društvo i EUMAP (EU programa za monitoring i zastupnički rad).  Izveštaj Evropske Komisije podržava razvoj lokalnih servisa i samostalni život OSI u najvećem mogučem stepenu i navodi jedina dva pozitivna primera: Silva fondaciju i Udruženje za teoriju i kulturu invalidnosti.  

Tragično je da je Savet vlade za OSI objavio posebnu poblikaciju sa ciljem da nas diskredituje i obračuna se s nama (bez konsekvenci ili prihvatanja odgovornosti za svoje postupke). Ono što je posebno tragično jeste postojanje dva tela u okviru Ministarstva rada, porodice i socijalnih pitanja:  Direkcije za OSI i Komiteta za rad, porodicu, socijalna pitanja i invalidnost koja izgleda nisu dovoljno kompetentna da odgovore na nove izazove o konceptima na polju socijalne, invalidske i zdravstvene zaštite i povrh svega ljudskih prava i jednakosti. 

Šta je još potrebno da učinimo da sačuvamo naše postojanje? 

Moramo nekako da vas primoramo da donesete ispravne odluke.    

Elena Pečarič – predsednica Udruženja za teoriju i kulturu invalidnosti