Na nedavno održanom Okruglom stolu „Najbolje prakse u Bosni i Hercegovini i regionu“ u okviru projekta “Podrska razvoju politike u oblasti invalidnosti u Bosni i Hercegovini” prezentovana su sledeća istraživanja koja možete pročitati u celini:  

1. Procjena finansijske odrzivosti implementacije strategije i politike u oblasti invalidnosti, sa prilogom;
2. Pregled najboljih praksi u oblasti invalidnosti u Bosni i Hercegovini;
3. Pregled postojecih politika i zakonodavstava u regionu i EU u oblasti invaliditeta i invalidnosti (ukljucujuci i procjenu uticaja); i
4. Pregled nacionalnih akcionih planova za socijalno ukljucivanje zemalja clanica Evropske unije i zemalja u regionu sa fokusom na politike u oblasti onesposobljenja.

U izdanju Narodne kancelarije predsednika Republike je objavljena knjiga Vladimira Pešića Evropska Unija i osobe sa invaliditetom.

Ovu knjigu možete naći u našoj E-biblioteci.

 U Sarajevu se 30. novembra održava Okrugli sto na temu „NAJBOLJE PRAKSE U BiH I REGIONU“ u okrviru projekta PODRŠKA RAZVOJU POLITIKE U OBLASTI INVALIDNOSTI U BOSNI I HERCEGOVINI (2005-2009) kojeg finansira vlada Finske. Cilj ovog projekta je bio uspostavljanje adekvatnog i održivog sistema socijalne zaštite, za potpuno priznavanje prava i mogućnosti lica sa invaliditetom i civilnih žrtava rata. To uključuje usklađivanje pravne i socijalne zaštite svih lica sa invaliditetom na osnovu inkluzivnih standardnih pravila za izjednačavanje mogućnosti za lica sa invaliditetom, kao i uspostavu mješovitog sistema socijalne zaštite. U tom smislu je neophodno raditi dalje na razvoju politike invalidnosti. Predstavnici Centra za samostalni život invalida Srbije će u okviru ovog Okruglog stola govoriti o iskustvima projekta Servis personalnih asistenata u Srbiji a pored ovih, govoriće se i o pozitivnim iskustvima u Makedoniji, Hrvatskoj i Bosni.

Centar za samostalni život invalida Srbije organizuje u utorak, 28. novembra, sa početkom u 17 časova tribinu pod nazivom „Međunarodna konvencija o pravima osoba sa invaliditetom: Prva konvencija o pravima čoveka u novom milenijumu“ u amfiteatru 8 Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u sklopu Opšteg seminara Pravnog fakulteta.  Tribina se održava u sklopu projekta promovisanja Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koji Centar realizuje uz podršku Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije.  Tribinu će moderirati prof Jovica Trkulja a na tribini će govoriti profesori Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Slađana Marković, pomoćnik ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije, Marija Antonijević iz Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, mr Damjan Tatić, ekspert Republike Srbije u Ad hok komitetu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija za izradu nacrta Međunarodne konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i Gorjana Gordić iz Centra za samostalni život invalida Srbije. Ovo je druga u nizu tribina koje su planirane da se odrze u univerzitetskim centrima Srbije (prva je odrzana u Nisu, 20. novembra). Tribine su planirane i za predstavnike lokalnih vlasti a prva u toj seriji je održana u Smederevu 26. oktobra.

Svetski kongres i velika izložba na temu invalidnosti biće održani od 17-19. novembra 2006. u Pensilvanija Centru u Filadelfiji. Ovaj kongres je posvećen unapredjenju života osoba sa svim vrstama invaliditeta, njihovim porodicama i stručnjacima koji rade u oblasti invalidnosti.Za više informacija o ovom izuzetnom dogadjaju posetite sajt: www.wcdexpo.com

UN izveštaj: Severna Koreja smešta osobe sa invaliditetom u kampove
PROSLEDJENO 24. oktobra 2006 UJEDINJENE NACIJE(AP) – Vlada Severne Koreje okuplja osobe sa invaliditetom i šalje ih iz glavnog grada Pjongjanga u posebne kampove u kojima se odvajaju prema vrsti invaliditeta i tretiraju krajnje nehumano, nedavni je izveštaj UN.
Autor Vitit Muntarbhorn, specijalni izveštač UN za ljudska prava citira izveštaje političkih emigranata, koji tvrde da se osobe sa mentalnim smetnjama šalju u takozvano „Odeljenje 49“ (što je u stvari pritvorska jedinica). Postoje kampovi za osobe sa problemima u rastu, koji mogu da se žene, ali ne smeju da imaju decu. „Današnja situacija sa kojom se suočavaju osobe sa invaliditetom pruža vrlo konfusnu sliku,“ napisao je Muntarbhorn u svom izveštaju u naglašavajući da se radi o izuzetnom kršenju ljudskih prava u Severnoj Koreji.
Ova kršenja uključuju i mučenja, zabrane davanja hrane i skoro neizdržljiva kažnjavanja onih koji pokušaju da napuste zemlju, rečeno je u izveštaju.
Muntarbhorn je nekoliko puta pisao vladi Severne Koreje o velikoj zabrinutosti i tražio odobrenje da mu se dozvoli ulazak u zemlju. Vlada je odgovorila tipično da ne priznaje njegov mandat, da neće da komunicira s njim, niti mu dozvoli ulazak u zemlju.
Kao rezultat, većina evidencije na koju se poziva Muntarbhorn je dobijena na osnovu izveštaja drugih izvora. Izveštaj o tretmanu osoba sa invaliditetom u Severnoj Koreji je objavio korejski Institut za nacionalnu unifikaciju,  konsultatitivni komitet vlade Južne Koreje u izveštaju za 2005. koji je izazvao malu medjunarodnu pažnju.
Citirajući izveštaj, Muntarbhorn je rekao da su osobe sa invaliditetom poslate u kampove i tamo razvrstavane po osnovu svoje invalidnosti ili oštećenja. „Vlasti Severne Koreje sprovode nemilosrdnu diskriminaciju osoba sa invaliditetom,“ napisano je izveštaju Instituta.

Medjunarodna organizacija za Univerzalni dizajn će od 22-26. oktobra 2006. organizovati 2. Medjunarodnu konferenciju o Univerzalnom dizajnu u Kjotu, u Japanu. Ova konferencija, koja će nastaviti ideje Medjunarodne konferencije iz Jokohame, održane u novembru 2002, predstavlja mogućnost predstavljanja rezultata istraživanja i aktivnosti koje pokazuju napredak u proteklih nekoliko godina.
Univerualni dizajn je koncept dizajniranja malih aparata, arhitektonskog dizajna i dizajna životnog prostora sa namerom da mogu da ih koristi što veći broj ljudi. U Medjunarodnoj deklaraciji o Univerzalnom dizajnu, koja je objavljena na konferenciji u Jokohami 2002, otišlo se korak dalje u definisanju univerzalnog dizajna kao kreacije društvenog okruženja u kome se poštuje ljudskost svake pojedine osobe. Takodje je predloženo obnavljanje odnosa krajnjih korisnika i kreatora/dizajnera i isticanje važnosti uobličavanja sistema sastavljenog od ljudi, koji bi trebalo da se primenjuje u svakom aspektu društva.Više informacija o ovoj konferenciji možete naći na http://www.ud2006.net/en/index.html 

Savet Evrope je najavio Akcioni plan za osobe sa invaliditetom 2006-2015 na Evropskoj konferenciji u Sankt Petersburgu 21/22. septembra na kojoj je učestvovalo preko 200 učesnika. Konferencija je održana pod pokroviteljstvom predsedavajućeg Rusije u Komitetu ministara Saveta Evrope i predsedavajućeg Norveškog saveta ministara. Konferenciju je 21. septembra otvorio Mihail Zurabov, ruski Ministar za zdravlje i socijalni razvoj, Mod de Bojer-Bukičo, zamenik Generalnog sekretara Saveta Evrope, Lila Gustavsen, državni sekretar norveškog Ministarstva za zapošljavanje i inkluziju, Valentina Matvienko, guverner Sankt Petersburga i Tomas Hamamberg, Komesar za ljudska prava u Savetu Evrope. U toku dvodnevnog rada stručnjaci i predstavnici invalidskih nevladinih organizacija su razgovarali i praktičnim preporukama nacionalnih vlasti radi promocije dobre prakse na nacionalnom nivou i povećanja saradnje sa civilnim društvom.  Deklaracija pod nazivom „Unapredjenje kvaliteta života osoba sa invaliditetom u Evropi: učešće za sve, inovacija, efikasnost“ je usvojena na kraju konferencije.

Usvojen prošlog aprila u Komitetu ministara Saveta Evrope Akcioni plan za osobe sa invaliditetom 2006-2015 sadrži 15 tačaka za akciju uključujući učešće u političkom, javnom i kulturnom životu, obrazovanju, informacijama i komunikaciji, zapošljavanju, pristupu objektima i transportu. Ovaj plan takodje posvećuje pažnju potrebama žena i dece sa invaliditetom i osobama sa teškim telesnim invaliditetom kojima treba visok nivo podrške.

“Ljudska prava za osobe sa invaliditetom” Glavni govor Tomasa Hamarberga, komesar za ljudska prava Saveta Evrope U okviru Ujedinjenih nacija je predložen nacrt Konvencije za zaštitu ljudskih prava osoba sa invaliditetom. Zašto je bio potreban nacrt jednog takvog specijalnog dokumenta? Zar osobe sa invaliditetom nisu već zaštićene postojećim normama ljudskih prava? Na primer, pravo na obrazovanje, odgovarajući standardi života, sloboda izražavanja, zaštita od eksploatacije i zaštita protiv diskriminacije?
Da, zaštićeni su standardima za ljudska prava – formalno pravno. U stvarnosti su osobe sa invaliditetom i dalje diskriminisane širom Evrope i sveta. Zato je potrebno konkretizovati standarde i zato je Akcioni plan Saveta Evrope strašno važan. · I dalje se dešava da se osobama sa invaliditetom poriče važnost obrazovanja ili mogućnost da se samostalno izdržavaju. Još uvek se dešava da nemaju mogućnost izbora u vezi sa zdravstvenom zaštitom i kako i gde žele da žive. · I dalje se dešava da se deci sa invaliditetom poriču porodična i obrazovna prava jer osnovne škole nisu pripremljene u skladu sa njihovim potrebama. Takozvane specijalne škole su nekad slabijeg kvaliteta i ne pružaju neophodne veštine za otvoreno tržište rada. · Poslovne mogućnosti su i dalje ograničene usled diskriminatorne prakse i fizičkih barijera na radnim mestima, u javnom transportu i kod kuće. Gradsko planiranje i dalje ne uključuje interese osoba sa invaliditetom koje koriste kolica ili imaju intelektualne smetnje. · Tretman osoba sa intelektualnim smetnjama je skandalozan i tužan u nekim zemljama. Ljudi su i dan danas zatvoreni u institucijama koje su u rangu najlošijih zatvora. · Osobe sa invaliditetom su u nekim slučajevima sprečene da glasaju (poriče im se pravo na glasanje) jer su izborne procedure nepristupačne za njih. Tako u stvarnosti naši sugradjani nemaju jednake mogućnosti i prilike za puno učešće u društvu. To ne znači da nije bilo napretka prethodnih godina. Stavovi su počeli da se menjaju.  Jednostavne činjenice koje su u nacrtu Konvencije i koje ovde najavljujemo u Akcionom planu su simptomi povećane realizacije potreba za sprečavanjem diskriminacije i isključivanja.

Ne treba da čekamo konačno usvajanje nove Konvencije. Već postoje Standardna pravila UN za izjednačavanje mogućnosti za osobe sa invaliditetom. Na evropskom nivou član 15 revidirane Socijalne povelje je od velikog značaja. Ovaj član ističe pravo osoba sa invaliditetom na samostalnost, socijalnu integraciju i učešće u životu zajednice. Da bi se ovo osiguralo države potpisnice se obavezuju na preduzimanje pozitivne akcije: da obezbede obrazovanje i promovišu pristup zapošljavanju, transportu, stanovanju i kulturi. Osnovni cilj ovog člana je da pojasni da države imaju obavezu da uklone barijere u društvu, koje osobe sa invaliditetom onemogućavaju u uživanju njihovih prava.
Protokol 12 Evropske Konvencije sadrži generalne zabrane diskriminacije. Ovaj Protokol je od posebnog značaja za osobe sa invaliditetom. Slučajevi njegovog kršenja u odredjenim zemljama mogu doći pred Evropski Sud za ljudska prava. Jedan dobar način početka primene Akcionog plana bi trebalo da bude ratifikacija revidirane Socijalne povelje i Protokola 12 – sve države članice to, medjutim, još nisu uradile.
Dobar zakon je osnova za jačanje ljudskih prava. Naravno, ni najbolje zakonodavstvo možda nije dovoljno. U utorak sam imao sastanak sa nevladinim organizacijama u Sankt Petersburgu. Jedna od njihovih poruka je da su zakoni ovde dobri – štaviše, odlični – ali da su samo delimično promenili stvarnost. Mnogo više je ostalo da se uradi.
To je, po mojim istraživanjima, slučaj u celoj Evropi. Jedan problem je da se stavovi sporo menjaju. U društvima u kojima su osobe sa invaliditetom dugo skrivane u institucijama, drugi ljudi nisu znali kako da reaguju na invalidnost. U nekim društvima i dalje postoji stigma na osobama sa invaliditetom. U njima su kampanje podizanja svesti posebno važne. Na sreću, politika inkluzivnog školovanja takodje može da utiče na iskorenjivanje ovakvih predrasuda. Jezik takodje ima uticaja na stavove. Ako nastavimo da osobe sa invaliditetom – osobama koje “nisu validne” – to je vrlo nesrećna poruka.
Postoji razlika izmedju “invalidno dete” i “dete sa invaliditetom”. U cilju isticanja da je dete pre svega dete sa svim socijalnim i emotivnim potrebama svakog deteta, adekvatniji izraz je “dete sa invaliditetom” nego davati fokus pre svega na oštećenje. Osnovna poruka NVOa koje rade u ovoj oblasti je da okolina treba da se prilagodi pojedincu a ne obratno. Potrebne su rampe za kolica i druga prilagodjavanja da bi osobe sa invaliditetom postale aktivni članovi društva. To znači stvaranje društva pristupačnog za sve.
Bivši specijalni izvestilac UN o Standardnim pravilima, Bengt Lindqvist, je rekao:
“Osobe koje ne vide nikad nisu zahtevale da im se omogući da uživaju u Rembrantovim slikama, pošto se zna da ih ne mogu videti. Ali zahtevaju da mogu da čitaju iste novine koje čitaju i drugi, jer je to moguće. Ako im se to ne omogući, onda je to ogromno kršenje prava.” Sada je većina prepoznala da stare institucije moraju biti zatvorene. Mnoge i jesu zatvorene. Idealno, svako bi trebalo da živi u porodici ili porodičnom okruženju, da idu u redovne škole i rade u regularnim radnim okruženjima. Kad to nije moguće, institucije treba da budu manje nego pre i humanije.Isticanje rane intervencije je veoma važno. Takodje je važno  proceniti nove probleme nastale radikalnim promenama u politici. Jedan takav problem je pomenut prethodnog dana: da je teret koje imaju samohrane majke postao pretežak. One moraju da brinu o deci sa invaliditetom i u isto vreme zaradjuju za život.
Nevladine grupe koje su istakle ovaj problem su zadivljujuće. Mnoge od njih su osnovali roditelji dece sa invaliditetom. Oni rade naporno i konkretno za školovanje svoje dece i u isto vreme zastupaju unapredjenje vladinih programa. Nećemo pogrešiti ako ih pažljivo saslušamo. Nećemo pogrešiti ukoliko smanjima nepotrebnu birokratiju koja usporava njihov rad.Da rezimiram: dostizanje inkluzivnog društva zahteva planiranje i sistematski posao. Neki aspekti su se pokazali kao najefikasniji u tom naporu: · visok nivo političke podrške i alokaciju odgovarajućih resursa.
· sistematična evaluacija postojećih politika i prakse gde su identifikovana problematična područja. Na regionalnom nivou može da bude korisna institucija Ombudsmana.
· akcioni planovi i strategije sa konkretnim merama i objašnjenjima kako te mere unapredjuju postojeću situaciju. These plans should also clearly point out who is responsible for implementation and indicate timeframes and benchmarks.
· uključivanje svih zainteresovanih aktera je veoma važno u ovom procesu; onih koji su zainteresovani za primenu na nacionalnom i lokalnom nivou – osobe sa invaliditetom i predstavnici njihovih organizacija, kao i samostalne institucije za ljudska prava. To će doprineti legitimnosti, stvaranju osećaja vlasništva i lakšoj i efikasnijoj primeni.
· efikasno praćenje i evaluacija. Potrebno je da naučimo iz naših grešaka i gradimo na svom uspehu. Na kraju ovo je i etičko pitanje. Društvo koje daje prvenstvo svojim najugroženijim članovima i njihovim pravima, to društvo je dobro društvo.

Predsednik Poljske Leh Kačinski je u ponedeljak primio nagradu UN za državne napore da integriše osobe sa invaliditetom u javni život. Kačinski je dobio nagradu od Ane Elinor Ruzvelt, unuke bivšeg predsednika SAD Frenklina D. Ruzvelta, na ceremoniji kojoj je prisustvovao Generalni sekretar UN Kofi Anan. Poljsko društvo pokazuje kako se izgrađuje društvo jednakosti, rekao je Anan u svom kratkom govoru „i nadam se da će ovaj primer slediti mnoge druge države“. Kačinski je rekao da su prvi koraci u nuđenju boljih uslova života osobama sa invaliditetom u Poljskoj potekli iz pokreta Solidarnost koji je potekao iz radničkih protesta 1980. i pomogao da se savlada komunizam davet godina kasnije.  „U našem društvu , mi pokušavamo da izgradimo solidarnost kao važnu socijalnu vrednost“ rekao je Kačinski po dobijanju skulpture Ruzvelta, koji je koristio invalidska kolica usled posledica dečije paralize, a vodio je SAD kroz veliku krizu i II Svetski Rat. Predsednik Poljskog udruženja  za brigu o osobama oštećenog sluha i vida , Gregor Kozlovski, primio je ček na 50.000 $ zajedno sa nagradom. Nagrada je ustanovljena 1995. sa ciljem ohrabrivanja nacija za brigu o osobama sa invaliditetom. Pod komunizmom je, Poljska , nacija koju  čini oko 38 miliona stanovnika, imala nekoliko javnih objekata za osobe sa invaliditetom, koji su uglavnom živeli u svojim domovima. Komunizam je garantovao jednaka prava za sve u ustavu i zakonima, i nametao obavezu  poslodavcima da ponude posao osobama sa invaliditetom. U gradovima se sada takodje prave napori da se eliminišu barijere u fizičkom pristupu u kancelarije, škole i druga javna mesta. Skorašnja TV kampanja , uz učešće zaposlenih mladih korisnika kolica, obraća se kompanijama da daju više mogućnosti i prilika osobama sa invaliditetom. Kačinski je bio u četvorodnevnoj poseti Njujorku da bi se obratio skupu –  za debatu Generalnoj skupštini UN.

Nastavnica oštećenog vida je radila u srednjoj školi privremeno na godinu dana 2000/2002. Medjutim, 2004. i 2005. je odbijena da se zaposli kao nastavnik muzike u toj istoj školi. Tokom 2005. taj posao je prerastao u stalni radni odnos, a ova nastavnica je imala osećaj da je odbijena zbog svoje invalidnosti. U skladu sa stručnom ekspertizom njenog advokata ona je definitivno bila najbolji i najkvalifikovaniji kandidat za taj posao. Radeći privremeno pomenutu godinu, nastavnica je dobila visoku ocenu za obavljeni posao. Ovaj slučaj je tim pre ozbiljan jer je škola koja ju je odbila potpisala sporazum o inkluzivnom zapošljavanju sa norveškom Vladom. Norveško udruženje slepih i slabovidih osoba je pomoglo u ovom pravnom slučaju i utvrdilo da je ovo dobar primer kako su osobe koje ne vide ili imaju oštećeni vid diskriminisane u društvu. Svega 30 % osoba oštećenog vida, starosti od 16-67 godina u Norveškoj su radno angažovane na poslovima od 20 časova nedeljno. Istraživanje koje sproveo Norveški nacionalni centar za invalidnost pokazuje da će jedan od deset poslodavaca verovatno pozvati kvalifikovanu slepu osobu sa psom vodičem na intervju za posao.Branilac optuženih, okruga Oppland, je izjavio da ovo nije slučaj diskriminacije nego lične prihvatljivosti ovog slučaja,  bez obzira na nastavničin invaliditet. Nastavnica je tražila odštetu od 6,25 miliona norveških kruna a ovih dana se očekuje sudska presuda.

SHARE SEE trening u Leskovcu

 Trenerski tim Centra za samostalni život invalida Srbije, Vojislav Mladenović i Svetislav Marjanović, je nastavio seriju uspešnih treninga za predstavnike organizacija OSI u okviru SHARE SEE programa.U Leskovcu je, na treningu I modula o antidiskriminaciji, 27 i 28. septembra bilo prisutno 20 učesnika iz 10 organizacija OSI.Trening je odradjen kvalitetno a učesnici su bili aktivni i pozitivno raspoloženi.

SAOPŠTENJE ZA ŠTAMPU ENIL SEKRETARIJATAValensija, 13. septembar  2006. MADRID, ŠPANIJANakon što su  proveli zaključani 25 sati u Nacionalnoj službi za socijalnu politiku u MadriduOSOBE SA INVALIDITETOM ŠPANSKOG POKRETA ZA SAMOSTALNI ŽIVOT PREKINULI PROTEST ·        Nakon pregovora i sastanka sa ministrom za rad i socijalna pitanja Hesusom Kalderom Dvadeset i jedan član španskog Pokreta za samostalni život “Foro de Vida Independiente” su se zaključali 12. septembra u glavnoj zgradi Nacionalne službe za socijalnu politiku u Madridu. Trinaestoro od njih su korisnici kolica sa visokim stepenom invaliditeta. Oni su zatražili prijem kod predsednika Vlade Španije Hose Luisa Rodrigeza Zapatera ili ministra za rad i socijalna pitanja Hesusa Kaldere, kako bi objasnili nedostatak osnovnih prava u projektu Promocije personalne samostalnosti i pažnje koja se posvećuje osobama sa invaliditetom koje potpadaju pod Akt o potrebama. To je zakonski akt koji bi trebalo da bude usvojen uskoro u Donjem domu Parlamenta Španije. Ovi aktivisti su veoma zabrinuti za situaciju jer se njihova jednaka prava i mogućnosti ne garantuju kao prava španskih i evropskih gradjana. Njihovi zahtevi o uključivanju stvarnog SAMOSTALNOG ŽIVOTA u zakon imaju podršku u Ujedinjenim nacijama, kao i Ekonomskom i socijalnom komitetu Evrope.  Četiri meseca “Foro de Vida Independiente” (FVI) pokušava da objasni svoje zahteve svim političkim grupama u Španiji, kao i parlamentarnim predstavnicima. Zadobili su veliku podršku većine njih, ali se plaše da važna pitanja oko samostalnog života neće biti uključena u Akt.  Manuel Lobato, španski predstavnik u Upravnom odboru Evropske mreže Centara za samostalni život (ENIL) i koosnivač FVI je bio jedan od “zaključanih” aktivista. Po njegovim rečima “veoma loše su se ponašali prema nama u zgradi ali je važno da nas je danas primio i saslušao gospodin Kaldera. Zabrinuti smo jer nismo naišli na mnogo volje i želje da se principi samostalnog života uključe u novo zakonodavstvo. Na primer, personalna asistencija nije jasno uključena; osobe sa invaliditetom će morati da plaćaju najmanje 30% servisa (što nije slučaj u drugim sličnim situacijama u okviru sistema socijalne zaštite u Španiji). Španska vlada sprečava apliciranje za samostalni život iako UN i Evropski ekonomski i socijalni komitet zahtevaju upravo suprotno. Španska vlada ima mogućnost da to uradi valjano i počne jednom za svagda da se ponaša prema osobama sa invaliditetom kao prema punopravnim gradjanima. To je ono što smo želeli da razjasnimo sa gospodinom Kalderom.” “Foro de Vida Independiente” je pokret nastao 2001. u Španiji. Sledi filozofiju samostalnog života kao pokret gradjanskih prava nastao u SAD pre četrdesetak godina.  Njegovi članovi su osobe sa invaliditetom. Organizacija je članica evropske mreže Centara za samostalni život