Poštovani gospodine potpredsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici,

pre svega bih u svom prvom obraćanju ovom uvaženom domu htela da izrazim svoje zadovoljstvo što je konačno jedna osoba sa teškim invaliditetom dobila šansu da ravnopravno učestvuje u radu najvišeg zakonodavnog tela u državi.

Naravno, to ne umanjuje nego samo uvećava moje strepnje prema izazovima koji me, očito čekaju u ovom poslu, ali nadam se da sam samo prva lasta koja najavljuje proleće i da će u sledećem mandatu više osoba sa invaliditetom imati ovu priliku.

Javila sam se da bih rekla nešto o položaju osoba sa invaliditetom u Srbiji i da ukažem na neke dobre i možda i ne toliko dobre strane koje ovaj budžet predvidja. Siromaštvo osoba sa invaliditetom, poznato je, tri puta je veće nego u ostaloj populaciji. Za to su brojni razlozi u kojima se, pre svega, nalaze nedovoljno obrazovanje, nepristupačna životna sredina, nepristupačan transport, predrasude koje postoje u društvu. Sasvim je jasno da zbog toga ove osobe u skoro 90% slučajeva zavise od socijalnih transfera, a svega 13% osoba sa invaliditetom u Srbiji je zaposleno. Od svih 13%, 10% radi u nevladinom sektoru, a 3% u ostalim sektorima u društvu. Stoga je jako važno da postoje posebni programi i pozitivne mere koje bi doprinele unapredjenju zapošljavanja osoba sa invaliditetom i, naravno, da postoji dobar sistem informisanja, jer veliki broj njih o tim programima, zapravo, ne zna dovoljno.

Dobro je što naša država poslednjih godina menja svoj stav prema osobama sa invaliditetom i donosi takve pozitivne mere, kakve su, recimo bile mere poreske politike prošle godine, koje su poslodavcima davale olakšice pri zapošljavanju osoba sa invaliditetom. One jesu dale neke odredjene početne rezultate. Bilo bi jako važno da se ove godine takve tendencije nastave. U skladu sa svojim programskim opredeljenjima stranka G17 plus će nastaviti da, u oblastima u kojima je preuzela odgovornost, i dalje radi na stvaranju uslova za izjednačavanje položaja osoba sa invaliditetom.

U oblasti zapošljavanja, koja je očito jedna od najznačajnijih, dobro je da budžet predvidja podsticajne mere kod zapošljavanja osoba sa invaliditetom, gde će se i dalje izdvajati značajna sredstva u iznosu od 402 miliona za refundaciju dohodaka u preduzećima koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom i preko 300 miliona za njihovo opremanje i poboljšanje uslova rada.

Takodje i u programu obuke ima oko 530 miliona dinara. Posebna linija će se otvoriti za prekvalifikaciju i obuku osoba sa invaliditetom. Ovo je jako značajno, jer prošle godine, medju 117 osoba sa invaliditetom koje su zaposlene preko Nacionalne službe za zapošljavanje, preko 50% njih imalo je samo osnovno obrazovanje ili nedovršenu srednju školu. Od tih 117 samo dve osobe su imale visoko obrazovanje i one su zaposlene u Beogradu. Zbog toga je neobično važno da ovakvi programi postoje, da bi se ovi ljudi dodatno obučili i da bi naučili da prave male biznis planove i da se otvori mogućnost samozapošljavanja osoba sa invaliditetom i izlaska na otvoreno tržište, jer bi to moralo biti naša tendencija, a ne stalno zaštićeni uslovi života i rada. Stoga zapošljavanje osoba sa invaliditetom ne može da se posmatra samo kao ekonomska komponenta, nego mora imati i svoj socijalni deo.

Dobro je što će se, barem tako piše, Ministarstvo sporta i mladih usmeriti na finansiranje posebnih programa za masovni sport i sport osoba sa invaliditetom ,ali je očito, iako invalidnost kao fenomen mora da se prožima kroz sve oblasti, društva, pa tako da bude odgovornost i svih ministarstava, jasno da neka od tih ministarstava predstavljaju okosnicu ove politike, kao što su oblasti prosvete, zapošljavanja, ekonomije, zdravstva i socijalne politike.

Stoga, u vezi sa ovim budžetom imam jednu nedoumicu i pitanje za gospodina ministra, moguće da, kao neko ko nema iskustva u ovom poslu, nisam to dobro uspela da vidim, ali mi je nejasno zašto su sredstva u dva budžetska fonda, u Fondu za unapredjenje položaja osoba sa invaliditetom i u Fondu za finansiranje socijalno-humanitarnih organizacija, umanjena u odnosu na prošlu godinu? Ovo ne bi trebalo da se dogadja iz više razloga, jer organizacije koje okupljaju osobe sa invaliditetom ili roditelje osoba sa invaliditetom ,koje ne mogu sami sebe da zastupaju, značajni nosioci i inicijatori svih projekata, programa za edukaciju, za osposobljavanje za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Jedno istraživanje, koje je upravo u toku, govori da 90% usluga socijalne zaštite na lokalnom nivou provode organizacije osoba sa invaliditetom. Zbog toga je neobično važno da one tu svoju ulogu mogu da vrše.

Dodatno, važna stvar je što su organizacije osoba sa invaliditetom bile do sada, a i treba da nastave da budu i ubuduće, značajan partner Vladi u kreiranju politike koja se tiče osoba sa invaliditetom. Nema potreba da pominjem puno dokumenata, ali Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je ova Skupština donela prošle godina, kao i Strategiju za unapredjenje položaja osoba sa invaliditetom, oba ova dokumenta doneta su uz vrlo aktivno učešće organizacija osoba sa invaliditetom.

Ako se ova sredstva smanje, one neće biti dalje u mogućnosti da obavljaju svoju funkciju zagovaranja i zastupanja za kategoriju kojom se bave i time će se umanjiti njihova uloga kao organizacija civilnog društva. To je posebno nelogično u trenutku kada su pre šest meseci Ujedinjene nacije donele u ovom veku prvu Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, u čijem je donošenju Srbija kao država veoma aktivno učestvovala i u trenutku kada se Vlada sprema da tu Konvenciju potpiše. Nadamo se da će ova Skupština naredne godine biti u prilici da razmatra ratifikovanje ove Konvencije.

Zato molim da se ovim organizacijama i dalje pruži podrška u organizacionom, kadrovskom i ekonomskom smislu, da bi mogle svoju ulogu i dalje da vrše i da, zajedno sa svim ostalim gradjanima, pokažemo da invalidnost ne mora da bude teret za društvo, nego može da bude investicija. Hvala.