Malo sam uzbudjena. Gostovaću na radiju. Radio 4 šou „Vi i Vaši” je tražio moje mišljenje o samostalnom životu. Želeći da budem spremna počela sam da pravim beleške, ali nisam mogla da se usredsredim u potpunosti pa sam umesto toga počela da gledam Velikog brata.

Zamislite 12 potpunih stranaca. Smestite ih u zajedničku kuću. Oduzmite im privatnost. Oduzmite im dostojanstvo. Naterajte ih da svakodnevno izvode besmislene zadatke. Naterajte ih da žive uz ograničeni budžet za hranu. Oduzmite im slobodu kretanja i izbora, tako kao da ih kontrolišu neki autoritarni likovi.

Tako je znači Endemol dobio ideju za Velikog brata – iz institucija za trajni smeštaj! Nema izbora. Nema privatnosti. Nema dostojanstva. Vidim sve sličnosti.

Iznenadjena sam da TV kompanije nisu primetile ovu očiglednu povezanost i napravile reality show u ustanovi za trajni smeštaj. Stalno 24-časovno snimanje u kojem gledaoci mogu da glasaju za onoga za koga misle da će preživeti nedelju. Gubitniku se neće izrugivati iz publike, ali će se zauzvrat “otkotrljati” svojim kolicima i nikom se više neće javiti.

Onda sam počela da mislim o opcijama sa kojima se susreće neko poput mene, neko kome treba pomoć da skuva jaje, da obuje čarape, da obriše zadnjicu.

Možda bih mogla angažovati neku životinju za pomoć. One bi i mogle nešto da pomognu, ali kako da vam pomogne da se obučete? Da ode u kupovinu? Opere vam veš? Fido bi možda mogao da izvadi vaše sitnice iz veš mašine ili sušilice ali umazane svojom pljuvačkom. A ko će da ispegla veš? Majmun asistent? Ne, ukoliko ne postoje asistenti poniji, papagaji ili pudle koje mogu da mi pomognu da odem u toalet, iskreno nisam zainteresovana.

Gledano sa pozitivne strane, mogli bi da vas ponude agenciji za pomoć u kući. Znam da mora postojati mesto i vreme za plastične rukavice, kecelje i bolničke uniforme – ali ne u mojoj kući! Iz takve agencije ne mogu da vam obave kupovinu, usisavanje ili kuvanje iz zdravstvenih i sigurnostnih razloga – mogu da ostanu samo 5 minuta jer ih čeka još 18 ‘klijenata’ da obave ‘toalet’ pre kraja radnog vremena. Naravno, oni će pokušati da skoknu u neko vreme koje vama odgovara – bilo koje vreme izmedju 8 ujutro i podneva da vam pomognu da ustanete. Jedna je dobra stvar sa pomoći u kući – pored nje vam se trajni smeštaj ne čini uopšte tako lošim!

Možda bi neka oprema za samostalni život pomogla? Kao i većina osoba sa invaliditetom i ja imam ‘orman’. Znate na šta mislim. I vi ga imate. Taj orman, može biti i fijoka ili čak i soba, postaju groblje za sve nepoželjne tehničke stvari za koje je Radni terapeut smislio da su vam neophodne:

Želela sam pristupačnu kuhinju. Dobila sam podizač poklopca za čajnik.

Želela sam personalnog asistenta da mi pomogne pri oblačenju. Dobila sam udicu za kačenje dugmadi.

Želela sam adaptibilan krevet. Dobila sam komad sundjeraste pene.

Želela sam odmor negde na suncu. Ponudili su mi mir u sunčanom domu za trajni smeštaj.

Jednom sam dobila čak i više nego što sam tražila. Ja sam samo tražila podignuto sedište za toalet. Pre nego što sam mogla da izgovorim ‘pelena’, sedela sam neugodno i prilično osramoćena u ispirajućem klozomatu na sred svoje dnevne soba okružena hordom profesionalaca koji su govorili oko mene i iznad moje glave. Za neupućene, klozomat je tolated koji izbacuje vodu da vas opere, a onda izduvava vrući vazduh da vas osuši. Zgodno.

Moje napeto i nepričvršćeno telo nije uopšte bilo izbalansirano na toaletnom sedištu i najljubaznije sam bila ignorisana.

Elegantni mali prodavac se brinuo da li će mlaz vode i vazduha pogoditi moje hendikepirane kukove, umesto predvidjenih meta. Radni terapeut je računao troškove. Toalet tehničar se dosadjivao.

Ono što je usledilo ličilo je na usporene pokrete. Bez upozorenja, toaletno sedište se ugibalo i milimetar po milimetar moji kukovi su se naginjali napred, sve dok se moja kolena nisu savila tako kako ih nijedan fizioterapeut nije uspeo saviti. U toj čudnoj situaciji osećala sam se kao da sam van svog tela, i gledala sam se kako klizim van toaleta sve dok se nisam našla na svom divnom krem tepihu.

Dok su se profesionalci brinuli kako da me podignu sa poda, a da ne povrede svoja ledja, pozvala sam svog personalnog asistenta koji je odmah došao o pomogao mi na način kako sam ja to tražila.

„Onda…“ rekoh radnom terapeutu, „može li to podignuto sedište za toalet?“

 Preuzeto sa:  BBC-OUCH( http://www.bbc.co.uk/ouch)

Liz Carr